Gay Pride Zagreb (photo by Goran Zec)

39 DAY of What am I doing here?


Jebeno se grcim. 
Ne mogu da pisem. 
U telefonu tekstici od danas. 
U brzini napisani. 
Zavarali su me da cu danas biti produktivna.

Biti produktivna je moja opsesija.
Iluzija da je to taj dan ujutru izgleda grandiozno.

Prijatelji mi kazu: skuliraj se. Ako vredi, doci ce. 

No, poklopio me val-tuge. 
Slusala sam tu pesmu na reapet, repeat, repeat.
Dok mi na usi nisu izasle skoljke. 
Pogodilo me cutanje i surovost. 
Kastrirana sam.

Neces moj kurac? E ne’s dobiti nista.

Kao, sve je to bilo jasno sinoc. 
Posle jebanja nema kajanja.
Besna sam.
Prejednostavno.
Jebene srecne misli u prolece.

Hyperprodukcija.

Ne smaraj me s narativom, molim te.

Na autobuskoj stanici jutros, gledala sam zenu s mladezom iznad usne nacickanim crnim dlakama. Izgledale kao Hitlerovi brci. Tacno u sredini. To me ponekad raspizdi.
No ne i jutros. Gledala sam je da bih u nesto gledala.
Potom sam se klatila levo-desno-napred-nazad iznad momka koji sedi na usamljenom sedistu u autobusu. Znate to sediste? Isao mi je na zivce, nisam mogla da sednem da citam. Pokusala sam da prenaglasim svoju nestabilnost dok smo se spustali niz ulicu. Cinilo se da ne primecuje.
Puno ljudi smrdi po alkoholu u jutarnjem autobusu. Neka, ni ja se ne trudim da mnogo prepravljam ovaj tekst. Neki ljudi su dobro uglavljeni u zivot. U vreme. 

Ja stojim u medjuvremenu. I dalje. 
Potom sednem do prozora i izvucem Darelovu Aleksandrijsku knjizurinu. Upravo pise o Fatalnoj Justini koja se nije mogla uhvatiti ni za glavu ni za rep. Niko je nije posedovao. Niko nije znao  gde pocinje a gde se zavrsava. Da imam manje godina, identifikovala bih se s njegovom muzom. No, i on preteruje kada kaze: Grad postaje svet kada u njemu zivi neko koga volis. Ne stoji to vise, kao sto grad ne postoji vise po meri tela. Telo je malo, i zivi u mrezi.


Devojka i momak na prednjim vratima 65-ce, pricaju o “kafandzugama” u koje izlaze, seksualnom zivotu u gradu i begu iz prestonice u provinciju po malo orgazma. Sva nasa lica u odrazu stakla prenatrpanog autobusa zute boje, govore: pravac na klanje.
Jedna moja drugarica kaze da je njen kancelarijski rad ekskluzivan. Ona me uci gramatickim greskama u 9 ujutru. Uci me da pravilno izgovaram: otromboljilo se. Uci me recima kao sto su: shvenk, buhtla.

Jedan moj drug ce uskoro reci:”Idem ja sad. Nemam ja vremena ko vi po kancelarijama. Ja sam musko i idem da gledam ribe po gradu. Pa kad dodjem kuci da drkam.”


Ali jos nesto za jutros: tri budilnika me bude. Prvo zvoni onaj na sajtu online alarma. Potom zvoni alarm na laptopu. Potom zvoni alarm na telefonu, u 6:45. Potom zvone jos dva remindera koji glase: “Jutro je!” Sve ih eskejpujem, snuzujem, slusam kako cvrce i gasim. Taj se zvuk mesa s zvukom autobusa koji vec prolazi svoj 6 krug pod prozorom. 
Svakog jutra moram 45 minuta pred Internetom da gledam sta se nocas nije desilo.

Nije mi ni jutros stiglo nista u inbox. Samo mi roboti pisu. I prijateljica koja opsesivno kompulzivno pise pisma ljudima i koja me voli.

Tesko mi je da te gledam. Radujem se sto cu sad na sud otici. 
Ispred Palate Pravde, kolega mi prica kako bi ponekad, ustvari, cesto, nekome razbio nos. Prebio bi nekog. Nekog starca koji ga je gurnuo u autobusu. Ili neku mladu bahatu devojku na primer. Ruke mu grcevito drhte. Najeo se mesa. Ucim ga kako da shamara jezikom. Kaze nije mu to dovoljno. Kaze: zelim da osetim telo koje pati.

U policijskoj stanici zena na shalteru, u brushalteru, pita: Gde mogu da prijavim pretnje na moj zivot? Policajac s kojim razgovara, nema dva prednja zuba, u donjoj vilici.

Dok dajem misljenje o KRIVICI, drkadzija mi shalje sms: “Sta ima na Fejzbuku? U gradu je dosadno. Nema seksa, po svemu sudeci nista od onanijskog rodno-senzibilnog diskursa.”

U pop pesmi koju vrtim ponovo ponovo ponovo - pominje se namucena dusa. 
Uvek pokusavaju da mi prodaju da je to nesto sto se tice “ljubavi”. Grandiozno!
Pokusavaju da mi nametnu njihov diskurs. 
Rodno senzibilan. 
Pretenders, kako kaze Ogledalo. 
Koje crne ljubavi. Onanija!
A place i can go where love’s around…
You can go to hell, as well.

Pop pesme su i meni unistile zivot.
No, dobro se osecam danas u suknji. 
Dok hodam zamisljam tvoje ruke na svojim butinama. Hormoni me pucaju u glavu. Necemo o tome sad.

Pisanje se svodi na saniranje neuroza. 
To je objasnjenje za vas koji ocekujete da moj talenat konacno da ploda.
Vi koji biste da zivite na infuziji plodove vode.

Ulazim u ormar, kad postanem nepodnosljivo prepuna. 
Kad ti zelim reci reci reci!


SAOPSTITI TI k..o…l….i…..k……o…….g……..r………e……….s………..i………….s!

u ovom slucaju.

Dobrovoljno zatvaranje u ormar. Cutim i sedim tamo.
Pisem samo kad MORAM. 
Specificni diskurs proletnje seksualne usamljenosti i slicni koncepti koji govore o tome. Ovo-ono. Ako zelis to da tumacis, sam se pozabavi, ok? 

U ormaru, kad udjem ja zamisljam nase razgovore. Obracam ti se, ali sve sto izgovaram u ormaru, ostaje u ormaru. Probaj samo da to izneses vani, da me kaznis. Probaj. Raspasce ti se koncept viktimizacije. Proganjanja. I sl.


You become responsible, forever, for what you have tamed. I sad odjebi.

Upisujem ti drugaciji alias na chat-u, da ne bih vise spustala pogled na kraj liste i gledala te na pretposlednjem mestu. Nekoliko puta te shetam tako, gore-dole. Svako novo ime daje ti drugu dimenziju.

U pola tri nocu se budim, umijem se i sipam caj. Otpakujem kolac s ukrasnim sarenim mrvicama posutim po zutom filu. Cizkejk. To mi je on spakovao i doneo od kuce. Ne bih ti pricala o njemu. On ce ovo citati. I doneo mi je kolac. Takve me stvari dobiju. On zna gde pocinje moje telo, no ne zna gde se zavrsava. Ti ne znas ni gde pocinje. 

Ne uzimas me za ozbiljno? 
To je bolelo. 

Ukinuo si mi post-mogucnost uzivanja u tekstu. 
Kastrirao si me. 
Ne uzimas me ozbiljno. 

Seckam tekst. Rasporedjujem ga. Upisujem po recenicu dve i onda kliknem save. Desetak kratkih zapisa u desetak fajlova. O realnosti koja se pojavljuje i nestaje. 

Za rucak danas jedem palacinke s gorkim mrvljenim recima s nutelom. 
Umotavam to sve i stavljam u neku kutiju. 
Deluje skoro kao oboljenje. 
Sposobna sam da izbacujem recenice. Ali tekst, ne. Nema to recenicno stanje veze s tekstom. 

Bacam bombe po ceo dan. 
Bombe prvo puknu u mojoj glavi, tek onda izadju napolje.

Sve sto napisem cepa me na pola.

(Nadam se da ce me sad ovo zavesti. 
Kristiane, prestani da pricas samnom na chatu. Krenulo me, Kristiane!!!)


Boom.Boom. Booooommmmm.

Bombe kao sise. 
Dve sise dve bombe. 
Da, Do Not Masturb Boob! 

Fragmentarno i nelinearno. 
Jedino sto ne kapiras je da ja nisam roman na papiru.
Ja sam hypertekst. 
Preko mene mozes doci do neceg, ali ne mozes doci do moje celine. 
No, ti to dobro znas. 

Tekst tela pocinje na vrhu sisa u mom slucaju. 
Optuzuju me da sam opterecena sisama. 
No ja samo ukazujem na pocetak.

Nemam ideju kuda tekst tela vodi. Nemam ideju kuda vodi dodirivanje sisa.
Prakticki se otimam za recenicu. Cupam sise, trazim utehu. 
Mislim evo, evo je, pocinje, uzimam mobilni u ruke, zapisujem tu rec…Ali ne mogu se dovoljno uzbuditi. 

Bice da zapravo, umesto za sise, uvek sebe uhvatim za nos, i ocekujem orgazam. Ne ide to.

Ti kazes ja ti otimam subjektivnost. Opterecujem te. 
Cutim ceo dan. Prakticki se trudim da cutim. 
Ako vec nemam pocetak i kraj tela, zasto pokusavam da ga cutanjem naznacim?

Gnjavish me ko plavi plastelin.

Pravis svoje lutke.

Drkas na njih, kao moj rodno-senzibilni prijatelj.

Isti ste.

Sutra ce se ispostaviti da sam prilicno bolesno opterecena. 
Onda ce se neuroza nastaviti u tom smeru. Kao i danas. 
I tako danima dok me bomba ne raznese. 
Nadam se da cu i tada biti u ormaru, daleko od vas.

Nadam se da si otisao zauvek.

Da nikad necu saznati gde pocinjem, a gde se zavrsavam.



poslala si mi nesto jako intimno

Kazes ti.
Ja znam sve o tebi, osim o tvom telu.Ne pretpostavljam da ti ne zelis znati sve o meni.

Ugasio je cigaretu, ali on to nije zeleo. Pusi kao da ga to spasava. Dugo je gledao u pepeljaru (gledanje u pepeljaru je sport za kladionice) i razmazivao chikom pepeo, a onda se okrenuo k meni, i posegnuo za mojom shakom. Pricala sam o sebi i svojoj potrebi za ormarom, za zatvaranjem vrata iza sebe i o svojim prijateljima, o ludacima. Takodje nekonzistentno. Pricam i slusam se kako pricam. I idem si na zivce. Dlan mu je hladan od znoja. Cuti. Potom kuckam ovo u mobilni telefon dok je on u toaletu. Nema skoro nista da mi kaze, osim da mu je mozda potreban ksanaks. Ja sam njegova fabrika ksanaksa. 

Pisala bih o plakanju, ali tu tek telo ne pocinje, izvini drugarice.
Mnogi ce se zaljubiti u ovo prosipanje creva, cupanje unutrashnjih organa, u bela i krvava creva, u grcheve crevnog varenja, u banalnost srchanog bila. U toplinu ovih odvratnih iznutrica. U tek izvadjenu dzigericu koja se pracaka kao zaklani majmun. 

Sve vas, sve vas to podseca na zivot? Idete mi na zivce. 

O babo s mimozama u autobusu!

Izvini sto sam ti mlatila rancem ispred lica! 
Hvala ti za mimoze u danasnjem danu!

Dve devojke koje su izletele iz autobusa br.77 s momkom koga prate od centra grada vriste. Potom ulecu u tramvaj, smeju se i salju mu poljupce, pa nedaleko odande, izlaze iz trama, vracaju se, i spopadaju ga obe odjednom, sabijaju u cosak autobuskog stajalista. Jedna od njih ne nosi jaknu. Nije bas toliko toplo. Ona sto vise lici na cigancicu. On je u njhovom kratkom histericnom odsustvu razgovarao s nekim telefonom: ove dve nenormalne me prate. Plavooka devojka ipak pusta crnku u ofanzivu. Sabila ga je u cosak autobusa u koji ponovo ulaze, na ista vrata na koja i ja, svi troje. Plavooka ocijuka s celim autobusom. Njena puna usta prirodno su napucena. Ne zameram joj.

Zena s neprirodnom nijansom zelene senke na ocima i roze karminom pokazuje drugarici knjigu Usta puna zemlje. Losi djaci nose lose kineske pantalone. Niko od ljudi koji se voze u autobusu nema novca. Plavooka ostaje sama. 

Decak koji lezi na sedistu kod vrata, pita oca: 

Tata jel virtuelne zeke jedu sargarepe?




What am I doing here?
38 DAY

Dobro, proslo je neko vreme. Mogla sam da se oporavim. Od cega? Od pogresnih snova. Ocekivati da ces upoznati nekog ko je nasa ‘srodna dusa’ ko je ‘stvoren za tebe’ ko ce te ‘nadopuniti’ i ko ce ti ‘dati smisao’. E pa to je sada gotovo. Covece, dva meseca sam tu pricala ‘tebi’, ‘o tebi’ i ‘sa tobom’. Dosta je. Zabranjujem ti ulazak u prostor mog ormara. Ta moja ‘mitarstva’, sto rece onaj pametnjakovic, strasna su. Kad se i samo najezim otpada mi s ledja to silno perje, sa prepotentnom sigurnoscu da ce novo narasti. Nije li to jos jedan argument u prilog tome da sam potpuno samostalno i autonomno ljudsko bice? I sta ces mi onda ti?!? Mislim, cak ni da pisem bez tebe ne mogu!?! Ma, krajnje je vreme da se gubis iz mog ormara. Kad se vratim, da te nema! Ok. Sad je ormar prazan. Nego, htela sam da kazem jos nesto o tebi. Konacno, znam da i ti pricas svasta o meni iza ledja. Ti mislis da ja bez tebe ne mogu da zivim? He! I dolazis svih ovih godina da ‘me ucinis celovitom’. Jao, od tebe ne mogu da disem! Cak sam i poverovala u to da si mi neophodan.

37 DAY

Dve tanke bele linijice na crnoj majici. Od znoja koji se osusio oko kaisa torbe koju nosim dok sam na biciklu. Sedim u parku. Kad sam vec i niko mi ne pise, da ja makar pisem, praveci se da ce to neko da cita. Malopre, jedna poremecena zena, od 45-50 godina, vice za 4-godisnjim detetom: ‘Milovaneee, dodji kod mame, nemoj da bezis, to ti je tata, ako on zamahne, ubice te, polomice te, dodji kod mame, jel cujes !!!’ Decak je samo cutao. Kao i sedi otac, koji je zapalio cigaretu. Ona je nastavila da prica tako glasno da je njena prica postala javna stvar. U beloj haljinetini i s kesom u rukama, vukla ga je dalje niz stazu. Gledala sam za porodicom dok nisu usli u podzemni prolaz. Pakao od detinstva koji ce Milovan da prezivi…u glavi prebiram te scene, iako ih nikad dozivela nisam. No, svako detinstvo je mucno, zar ne?

What am I doing here?

36 DAY

Opet na istom mestu kao i juce. Ceka me dug put sutra. Prvih 100km u jednom pravcu. Opet neka uzmemiravanja iz proslosti. Svi hoce deo mene. Ne mogu vise da govorim. Ne mogu da se bakcem ni sa kim. Nek se svako pobrine za svoj ego. Idem da vozim. Prazna sam.

What am I doing here?

35 DAY

Na Dorcolskom keju na Dunavu. Duva. Bas poprilicno. Sela sam na klupu. Malo dalje jedan par sedi na ivici vode i razgovaraju. Vetar pusi moju cigaretu. Jedan bekpeker spava na suncu. Vratila sam se. Mislim u ormar. Ne bas skroz, ali vracam se. Iskrsla su neka bolesna stanja, o kojima sam naravno, odbijala da pisem. Ali reci cu ih. Trebalo je izvesno vreme i dosta sna, da se odlucim da se vratim. Sunce, iza oblaka. Na biciklu sam. Poci cu kuci sada. Samo da znas da sam tu.

What am I doing here?

34 DAY

Dugo nisam pisala. To je zato sto sam zbog Tebe izasla iz ormara. Sad, u vozu, gledam decaka u crvenom duksu s natpisom ‘Dominus’ na grudima kako gleda kroz prozor u hodniku voza. Zarazena sam putovanjem. I energijom koju dobijam iz kretanja. I kolicinom stvari koje tutnje kroz mene. Puno toga ce me promeniti. Odvojiti od ljudi koje ostavljam. Ne mislim na Tebe vise. Tvoja virtuarlost bez puno virtue. Ah, da bi stvarao nove svetove, za to moras da platis svojom krvlju. Kako bi inace i drugi videli taj svet, koji samo ti vidis. Puno te volim, i pozdravljam uz put.

What am I doing here?

33 DAY

Daj mi sve, dacu ti najvise…dajem sve, samnom bice ti najlepse. Odzvanja mi u glavi. Uzbrdo, uzbrdo. Smejem se. No, tuzna sam i utisana. Javio si se. Verovatno iz tvojih razloga. Nesto ti treba. No zapamtila sam sta si mi rekao. Na neki nacin ne mogu to ni izgovoriti. Nesto mi fali. Oduvek je to smetalo. Napravljena sam kao neka cudovisna lutka, ni musko ni zensko, s dugom kosom i grudima, ali i brcicima i penisom. Nesto u mom telu nije prilagodjeno spoljasnjem. Neko trzanje, strah, ludilo. Plasim se da ne poludim. Placem u autobusu. Sve znam, pametna sam do te mere da je to strasno. Pokreti ruku. Nervozna sam. Jos mi se spava, jutros sam ustala naglo. Sinoc zaspala naglo. Sva mi je priroda takva. Nagla i neartikulisana. Kao divlja puzavica. Prekriva sve zivo sto joj se nadje na putu. Uvlaci se u svaku poru obgrli svak u stvar no u isto vreme isisa zivot iz svega na sta naidje. Pada kisa. Turobno je. Tako i disem.

What am I doing here?

32 DAY

A kako sam samo istrcala iz Ormara! Du, haha! S treskom. Sela u taj voz s jednom mislju. Ti! Divan si. No to osecanje se rasprslo cim sam te cula kako kazes: Hajde idemo na pivo, posle napornog dana! I onda vucemo moju putnu torbu u kafic, i mene, musavu od voza. Ti si ekstatican! Sharmantan u svim pravcima! Volis biti u centru paznje. Cutim i smejem se u sebi. Pa neka, ludak. Nekada se i ja tako ponasam. No, ti ne prestajes! Sve tvoje je bitno. Posle vec pocinje neka druga prica. To mesto u kom ti zivis. Tako u prolazu. Chaj. He,he. Smejem se jer me nudis zajednickim chajem iz krigle. I to sta pricamo. I kako pocinje. Sve to. Smesno koliko je nelagodno. Pakao pocinje. Nelagoda. Razmak. Eh. Bezanje. Strah. Foliranje. Preuvelicavanje. Izbegavanje razgovora. I sumanuti seks. Ma da, to je ono zbog cega smo tu. No, ti ne zelis uhvacen. Smesno mi je to. No, dok traje, osecam se kao budala. Pametna cura. Trpim tvoju detinjastost. Tvoj strah. Ne nije mi do trpnje. Pogotovo u tvojoj nadobudnosti. U tome kako si samo cool! He,he. A onda me zakljucas u stanu. Iskacem kroz prozor! Neces se vratiti zbog mene, taman posla! Imas ti svoj zivot. No, imam ga i ja! Besna sam. Iskacem i idem uzivati napokon. Vozimo se jako brzo uzbrdo. Iznad, vide se samo svetla grada. Jeste Zagreb je. Prvi put kazem gde sam to pobegla iz Ormara. Da da, u drugu drzavu. Hej, u tom momentu kad iskacem kroz prozor…

What am I doing here?


theme by mcpoyles