39 DAY of What am I doing here?
Jebeno se grcim.
Ne mogu da pisem.
U telefonu tekstici od danas.
U brzini napisani.
Zavarali su me da cu danas biti produktivna.
Biti produktivna je moja opsesija.
Iluzija da je to taj dan ujutru izgleda grandiozno.
Prijatelji mi kazu: skuliraj se. Ako vredi, doci ce.
No, poklopio me val-tuge.
Slusala sam tu pesmu na reapet, repeat, repeat.
Dok mi na usi nisu izasle skoljke.
Pogodilo me cutanje i surovost.
Kastrirana sam.
Neces moj kurac? E ne’s dobiti nista.
Kao, sve je to bilo jasno sinoc.
Posle jebanja nema kajanja.
Besna sam.
Prejednostavno.
Jebene srecne misli u prolece.
Hyperprodukcija.
Ne smaraj me s narativom, molim te.
Na autobuskoj stanici jutros, gledala sam zenu s mladezom iznad usne nacickanim crnim dlakama. Izgledale kao Hitlerovi brci. Tacno u sredini. To me ponekad raspizdi.
No ne i jutros. Gledala sam je da bih u nesto gledala.
Potom sam se klatila levo-desno-napred-nazad iznad momka koji sedi na usamljenom sedistu u autobusu. Znate to sediste? Isao mi je na zivce, nisam mogla da sednem da citam. Pokusala sam da prenaglasim svoju nestabilnost dok smo se spustali niz ulicu. Cinilo se da ne primecuje.
Puno ljudi smrdi po alkoholu u jutarnjem autobusu. Neka, ni ja se ne trudim da mnogo prepravljam ovaj tekst. Neki ljudi su dobro uglavljeni u zivot. U vreme.
Ja stojim u medjuvremenu. I dalje.
Potom sednem do prozora i izvucem Darelovu Aleksandrijsku knjizurinu. Upravo pise o Fatalnoj Justini koja se nije mogla uhvatiti ni za glavu ni za rep. Niko je nije posedovao. Niko nije znao gde pocinje a gde se zavrsava. Da imam manje godina, identifikovala bih se s njegovom muzom. No, i on preteruje kada kaze: Grad postaje svet kada u njemu zivi neko koga volis. Ne stoji to vise, kao sto grad ne postoji vise po meri tela. Telo je malo, i zivi u mrezi.
Devojka i momak na prednjim vratima 65-ce, pricaju o “kafandzugama” u koje izlaze, seksualnom zivotu u gradu i begu iz prestonice u provinciju po malo orgazma. Sva nasa lica u odrazu stakla prenatrpanog autobusa zute boje, govore: pravac na klanje.
Jedna moja drugarica kaze da je njen kancelarijski rad ekskluzivan. Ona me uci gramatickim greskama u 9 ujutru. Uci me da pravilno izgovaram: otromboljilo se. Uci me recima kao sto su: shvenk, buhtla.
Jedan moj drug ce uskoro reci:”Idem ja sad. Nemam ja vremena ko vi po kancelarijama. Ja sam musko i idem da gledam ribe po gradu. Pa kad dodjem kuci da drkam.”
Ali jos nesto za jutros: tri budilnika me bude. Prvo zvoni onaj na sajtu online alarma. Potom zvoni alarm na laptopu. Potom zvoni alarm na telefonu, u 6:45. Potom zvone jos dva remindera koji glase: “Jutro je!” Sve ih eskejpujem, snuzujem, slusam kako cvrce i gasim. Taj se zvuk mesa s zvukom autobusa koji vec prolazi svoj 6 krug pod prozorom.
Svakog jutra moram 45 minuta pred Internetom da gledam sta se nocas nije desilo.
Nije mi ni jutros stiglo nista u inbox. Samo mi roboti pisu. I prijateljica koja opsesivno kompulzivno pise pisma ljudima i koja me voli.
Tesko mi je da te gledam. Radujem se sto cu sad na sud otici.
Ispred Palate Pravde, kolega mi prica kako bi ponekad, ustvari, cesto, nekome razbio nos. Prebio bi nekog. Nekog starca koji ga je gurnuo u autobusu. Ili neku mladu bahatu devojku na primer. Ruke mu grcevito drhte. Najeo se mesa. Ucim ga kako da shamara jezikom. Kaze nije mu to dovoljno. Kaze: zelim da osetim telo koje pati.
U policijskoj stanici zena na shalteru, u brushalteru, pita: Gde mogu da prijavim pretnje na moj zivot? Policajac s kojim razgovara, nema dva prednja zuba, u donjoj vilici.
Dok dajem misljenje o KRIVICI, drkadzija mi shalje sms: “Sta ima na Fejzbuku? U gradu je dosadno. Nema seksa, po svemu sudeci nista od onanijskog rodno-senzibilnog diskursa.”
U pop pesmi koju vrtim ponovo ponovo ponovo - pominje se namucena dusa.
Uvek pokusavaju da mi prodaju da je to nesto sto se tice “ljubavi”. Grandiozno!
Pokusavaju da mi nametnu njihov diskurs.
Rodno senzibilan.
Pretenders, kako kaze Ogledalo.
Koje crne ljubavi. Onanija!
A place i can go where love’s around…
You can go to hell, as well.
Pop pesme su i meni unistile zivot.
No, dobro se osecam danas u suknji.
Dok hodam zamisljam tvoje ruke na svojim butinama. Hormoni me pucaju u glavu. Necemo o tome sad.
Pisanje se svodi na saniranje neuroza.
To je objasnjenje za vas koji ocekujete da moj talenat konacno da ploda.
Vi koji biste da zivite na infuziji plodove vode.
Ulazim u ormar, kad postanem nepodnosljivo prepuna.
Kad ti zelim reci reci reci!
SAOPSTITI TI k..o…l….i…..k……o…….g……..r………e……….s………..i………….s!
u ovom slucaju.
Dobrovoljno zatvaranje u ormar. Cutim i sedim tamo.
Pisem samo kad MORAM.
Specificni diskurs proletnje seksualne usamljenosti i slicni koncepti koji govore o tome. Ovo-ono. Ako zelis to da tumacis, sam se pozabavi, ok?
U ormaru, kad udjem ja zamisljam nase razgovore. Obracam ti se, ali sve sto izgovaram u ormaru, ostaje u ormaru. Probaj samo da to izneses vani, da me kaznis. Probaj. Raspasce ti se koncept viktimizacije. Proganjanja. I sl.
You become responsible, forever, for what you have tamed. I sad odjebi.
Upisujem ti drugaciji alias na chat-u, da ne bih vise spustala pogled na kraj liste i gledala te na pretposlednjem mestu. Nekoliko puta te shetam tako, gore-dole. Svako novo ime daje ti drugu dimenziju.
U pola tri nocu se budim, umijem se i sipam caj. Otpakujem kolac s ukrasnim sarenim mrvicama posutim po zutom filu. Cizkejk. To mi je on spakovao i doneo od kuce. Ne bih ti pricala o njemu. On ce ovo citati. I doneo mi je kolac. Takve me stvari dobiju. On zna gde pocinje moje telo, no ne zna gde se zavrsava. Ti ne znas ni gde pocinje.
Ne uzimas me za ozbiljno?
To je bolelo.
Ukinuo si mi post-mogucnost uzivanja u tekstu.
Kastrirao si me.
Ne uzimas me ozbiljno.
Seckam tekst. Rasporedjujem ga. Upisujem po recenicu dve i onda kliknem save. Desetak kratkih zapisa u desetak fajlova. O realnosti koja se pojavljuje i nestaje.
Za rucak danas jedem palacinke s gorkim mrvljenim recima s nutelom.
Umotavam to sve i stavljam u neku kutiju.
Deluje skoro kao oboljenje.
Sposobna sam da izbacujem recenice. Ali tekst, ne. Nema to recenicno stanje veze s tekstom.
Bacam bombe po ceo dan.
Bombe prvo puknu u mojoj glavi, tek onda izadju napolje.
Sve sto napisem cepa me na pola.
(Nadam se da ce me sad ovo zavesti.
Kristiane, prestani da pricas samnom na chatu. Krenulo me, Kristiane!!!)
Boom.Boom. Booooommmmm.
Bombe kao sise.
Dve sise dve bombe.
Da, Do Not Masturb Boob!
Fragmentarno i nelinearno.
Jedino sto ne kapiras je da ja nisam roman na papiru.
Ja sam hypertekst.
Preko mene mozes doci do neceg, ali ne mozes doci do moje celine.
No, ti to dobro znas.
Tekst tela pocinje na vrhu sisa u mom slucaju.
Optuzuju me da sam opterecena sisama.
No ja samo ukazujem na pocetak.
Nemam ideju kuda tekst tela vodi. Nemam ideju kuda vodi dodirivanje sisa.
Prakticki se otimam za recenicu. Cupam sise, trazim utehu.
Mislim evo, evo je, pocinje, uzimam mobilni u ruke, zapisujem tu rec…Ali ne mogu se dovoljno uzbuditi.
Bice da zapravo, umesto za sise, uvek sebe uhvatim za nos, i ocekujem orgazam. Ne ide to.
Ti kazes ja ti otimam subjektivnost. Opterecujem te.
Cutim ceo dan. Prakticki se trudim da cutim.
Ako vec nemam pocetak i kraj tela, zasto pokusavam da ga cutanjem naznacim?
Gnjavish me ko plavi plastelin.
Pravis svoje lutke.
Drkas na njih, kao moj rodno-senzibilni prijatelj.
Isti ste.
Sutra ce se ispostaviti da sam prilicno bolesno opterecena.
Onda ce se neuroza nastaviti u tom smeru. Kao i danas.
I tako danima dok me bomba ne raznese.
Nadam se da cu i tada biti u ormaru, daleko od vas.
Nadam se da si otisao zauvek.
Da nikad necu saznati gde pocinjem, a gde se zavrsavam.
poslala si mi nesto jako intimno
Kazes ti.
Ja znam sve o tebi, osim o tvom telu.Ne pretpostavljam da ti ne zelis znati sve o meni.
Ugasio je cigaretu, ali on to nije zeleo. Pusi kao da ga to spasava. Dugo je gledao u pepeljaru (gledanje u pepeljaru je sport za kladionice) i razmazivao chikom pepeo, a onda se okrenuo k meni, i posegnuo za mojom shakom. Pricala sam o sebi i svojoj potrebi za ormarom, za zatvaranjem vrata iza sebe i o svojim prijateljima, o ludacima. Takodje nekonzistentno. Pricam i slusam se kako pricam. I idem si na zivce. Dlan mu je hladan od znoja. Cuti. Potom kuckam ovo u mobilni telefon dok je on u toaletu. Nema skoro nista da mi kaze, osim da mu je mozda potreban ksanaks. Ja sam njegova fabrika ksanaksa.
Pisala bih o plakanju, ali tu tek telo ne pocinje, izvini drugarice.
Mnogi ce se zaljubiti u ovo prosipanje creva, cupanje unutrashnjih organa, u bela i krvava creva, u grcheve crevnog varenja, u banalnost srchanog bila. U toplinu ovih odvratnih iznutrica. U tek izvadjenu dzigericu koja se pracaka kao zaklani majmun.
Sve vas, sve vas to podseca na zivot? Idete mi na zivce.
O babo s mimozama u autobusu!
Izvini sto sam ti mlatila rancem ispred lica!
Hvala ti za mimoze u danasnjem danu!
Dve devojke koje su izletele iz autobusa br.77 s momkom koga prate od centra grada vriste. Potom ulecu u tramvaj, smeju se i salju mu poljupce, pa nedaleko odande, izlaze iz trama, vracaju se, i spopadaju ga obe odjednom, sabijaju u cosak autobuskog stajalista. Jedna od njih ne nosi jaknu. Nije bas toliko toplo. Ona sto vise lici na cigancicu. On je u njhovom kratkom histericnom odsustvu razgovarao s nekim telefonom: ove dve nenormalne me prate. Plavooka devojka ipak pusta crnku u ofanzivu. Sabila ga je u cosak autobusa u koji ponovo ulaze, na ista vrata na koja i ja, svi troje. Plavooka ocijuka s celim autobusom. Njena puna usta prirodno su napucena. Ne zameram joj.
Zena s neprirodnom nijansom zelene senke na ocima i roze karminom pokazuje drugarici knjigu Usta puna zemlje. Losi djaci nose lose kineske pantalone. Niko od ljudi koji se voze u autobusu nema novca. Plavooka ostaje sama.
Decak koji lezi na sedistu kod vrata, pita oca:
Tata jel virtuelne zeke jedu sargarepe?
