28 DAY
Duva jos uvek. Toliko je hladno da se prsti lede u dodiru s tipkovnicom. Na autobuskoj stanici dva muskarca i ja. No, nekad stvarno treba pustiti da sve prodje. Oh, jucerasnja igra rezultuje umorom u listovima. Radost opterecuje ramena a tuga listove. Zudnja mi se u butinama talozi. Osecam ju kako treperi s unutrasnje strane butina i preliva se ka spolja, sve do guze. Glad je lepa. Ostavlja mi prostora za druge stvari. Mislim na tvoje oci. I to kako ti nestanes. Nema te. Samnom se makar zna. Ja sam u ormaru. Ako me nema, tamo sam. No koji je to prostor u kom se ti krijes? Koje je to vreme. Meni najdraze: medjuveme. Volim sve sto se desava: u medjuvremenu. To je nekako mnogo vaznije no ono sto cini ‘glavne’ dogadjaje. Juce, u medjuvreme ubodem sebi igru koja me odvraca od misli o tome kako te je progutalo medjuvreme. Dakle u medjuvremenu sam se potpuno izgubila. Nedostajes mi. I to me plasi. Da li sam se ja sad navikla na tebe? Malo malo pa izvirim iz ormara. Pa opet zatvorim vrata. Gubi ti se svaki trag. Lepo smo se igrali ti i ja. Tesko mi je da priznam da je i suvise dobro izgledalo da bih u to poverovala. No, ne bunim se. Uzbudjena sam. Osecanja kao praporci i kastanjete. Ne silazim sa ringispila. Moje se oci ne umaraju. I u autobusu ka pozoristu jedino mislim na tebe. Kao opsednuta. To je u redu jer se osecam ispunjenom. No setim se pesme I will never love you more. Kad sam je prvi put cula (o gospode kako ovaj covek na sedistu pored mene zaudara!), znala sam da je to to. To kako to treba biti. Ceo zivot se zaljubljujem u pogresne. Jer ne vidim da to nece ici. Koliko ljudi mi je govorilo to: da me vole vise od svega na svetu! K oliko puta se ispostavi da su to bili sebicluci. Kao i moji. A ono sto nas cini ovakvima kakvi smo: taj medjuprostor bica, to smo zapostavili. Jureci za ljubavlju. Da nas neko voli-spremni smo pretvoriti se u bilosta. Koliko puta tako? Bezbroj! Hej, pa to ne ide. Ne ide. Pusim ulicom. To nekada nisam radila - zbo tebe. Ti to nisi voleo. No meni je to sasvim u redu. Jedna prijateljica kaze: zaboravila sam biti zaljubljena u sebe bivajuci sa svim tim muskarcima. Razumem je, jer delimo istu pricu. Kako je uopste moguce biti sa nekim a ne izgubiti sebe? Skoro da nije. No mislim da sam na tragu. To sto znam sada kad sam toliko navikla da zivim u ormaru, da od toga pravim pricu, ne zelim da izgubim zbog trenutka odusevljenja koje te moze proci kada prvi put budes zeleo da se tebi prilagodim. Tu se vise ne radi o razlikama pola. Ako se ja pitam, radi se o bicima. Zasto te ja volim? Zato sto si taj blesavi klaun sto skace po spomenicima i spava sa psom. I da li cu ja onda pokusati da ti oduzmem to svojim potrebama koje su mozda drugacije od tvojih? Ne, necu. A da li ces ti pokusati da promenis mene? Moja lutanja i potrebu za ormarom? Da li? Ne znam da li si toga svestan? Ovi iz proslosti nisu bili svesni da to cine. No, ne zaljubljujemo li se u pogresne ljude? Verujem u tebe. Dajem ti sansu. But, I will never love you more than anything…and…
What am I doing here?
