29 DAY
Kroz staklena vrata autobusa ugledam nekog ko lici na tebe. Jaoj! Uznemirena sam. Umorna. Hocu da zaspem. Krevet. Dve zene pricaju o deci. I o tome kako su racuni sve veci. I kako ce kuvati testo sa sirom. Danas sam jela cveklu i blitvu. No nemam apetit. Svaki muskarac kojeg pogledam lici na tebe. Kao u filmu BEING JOHN MALKOVICH. Multiplicirao si se. Moje ochi te tako traze da te vidim kad god podignem pogled s ekrana. Pojela bih te. I nece me lako to proci. Pitam se kad ces se pojaviti. Da li danas? Kad izadjem iz autobusa? Da li veceras, kad podjem u voznju biciklom? Da li sutra, oko 8 ujutru kad otvorim prozor i pogledam na ulicu? Iza kojeg ces zbuna iskociti? Ti i tvoj elektricni vazduh! Ah, trebam te. Putujem gradom kao da padam u zeciju rupu. Vrti se sve oko mene. Evo opet ti! Na par koraka dalje, stojis gledas kroz prozor autobusa. Da li da ti pridjem? Ne vidis me. Okrenut ledjima. Ne, to nisi ti. Odlazis. Sedam do prozora i nastavljam da gledam u prazno dok prolazimo kroz guzvu. Kad god se osecam slabo, gledam u krovove. Tamo bih volela da te vidim. Na onom dimnjaku. Kako mirno sedis i dimis svoju cigaretu. To bi me utesilo. Potistena sam. I zelela bih da spavam. Danas mi je rodjendan. No, ne zelim nikog da vidim. Imam pametnija posla od ovog koji sam odradjivala citavog dana. Moram se odmoriti. Kuckam potpeticama. Ulazim u stan.
What am I doing here?
