37 DAY
Dve tanke bele linijice na crnoj majici. Od znoja koji se osusio oko kaisa torbe koju nosim dok sam na biciklu. Sedim u parku. Kad sam vec i niko mi ne pise, da ja makar pisem, praveci se da ce to neko da cita. Malopre, jedna poremecena zena, od 45-50 godina, vice za 4-godisnjim detetom: ‘Milovaneee, dodji kod mame, nemoj da bezis, to ti je tata, ako on zamahne, ubice te, polomice te, dodji kod mame, jel cujes !!!’ Decak je samo cutao. Kao i sedi otac, koji je zapalio cigaretu. Ona je nastavila da prica tako glasno da je njena prica postala javna stvar. U beloj haljinetini i s kesom u rukama, vukla ga je dalje niz stazu. Gledala sam za porodicom dok nisu usli u podzemni prolaz. Pakao od detinstva koji ce Milovan da prezivi…u glavi prebiram te scene, iako ih nikad dozivela nisam. No, svako detinstvo je mucno, zar ne?
What am I doing here?
