What am I doing here?
38 DAY
Dobro, proslo je neko vreme. Mogla sam da se oporavim. Od cega? Od pogresnih snova. Ocekivati da ces upoznati nekog ko je nasa ‘srodna dusa’ ko je ‘stvoren za tebe’ ko ce te ‘nadopuniti’ i ko ce ti ‘dati smisao’. E pa to je sada gotovo. Covece, dva meseca sam tu pricala ‘tebi’, ‘o tebi’ i ‘sa tobom’. Dosta je. Zabranjujem ti ulazak u prostor mog ormara. Ta moja ‘mitarstva’, sto rece onaj pametnjakovic, strasna su. Kad se i samo najezim otpada mi s ledja to silno perje, sa prepotentnom sigurnoscu da ce novo narasti. Nije li to jos jedan argument u prilog tome da sam potpuno samostalno i autonomno ljudsko bice? I sta ces mi onda ti?!? Mislim, cak ni da pisem bez tebe ne mogu!?! Ma, krajnje je vreme da se gubis iz mog ormara. Kad se vratim, da te nema! Ok. Sad je ormar prazan. Nego, htela sam da kazem jos nesto o tebi. Konacno, znam da i ti pricas svasta o meni iza ledja. Ti mislis da ja bez tebe ne mogu da zivim? He! I dolazis svih ovih godina da ‘me ucinis celovitom’. Jao, od tebe ne mogu da disem! Cak sam i poverovala u to da si mi neophodan.
