7.1 DAY
IMA NEKOG TU
Mozda je videti da ima nekog tu, primetiti nekog jedina uteha. Mozda je u tome stvar?
Ovo je sada potpuno drugaciji tekst, nije onakav kao iz ormara. Jer iz ormara mi se ne da da to pisem. Izasla sam danas, ponovo.
Tesim se da cu kasnije zajahati svog vranca, pa put brda Zvezdarskog. To ce nadoknaditi ovaj moj ispad.
Kupila sam pivo. Mislim u ovoj prodavnici “AHA”. Ustvari, ime prodavnice je “ANA” ali ja je zovem “AHA”.
Tip koji radi tu kao dezurni ispijac piva veceras nije bio tu. Sta li se desava u njegovom zivotu? On se zove Dragan, i celu jesen i zimu smo se gledali. Ujutru kad ustanem, on je tu. Otvorim prozor, on stoji s flasom. Gledamo se. Jednom je video jednog muskarca na prozoru, pa mene zatim, smejao se, i pokazivao mi prst. Neko vreme me je nervirao. Ali posle sam se navikla. Kao neko zivo drvo je. Mice se tek po malo. Tu je ako treba nesto pomeriti ispred radnje. Valjda se ova odvratna zena sto drzi radnju plasi da joj ne ukradu koju jabuku ili tetrapake mleka naslagane ispred te adaptirane garaze. Gde je dakle Dragan, dok ja kupujem pivo? Juce je obrijao svoju bradurinu, i osisao svoju kosetinu. Mozda ima neki vazan dogadjaj danas. Volela bih ipak znati, volela bih da mi je rekao. Nas dvoje se popreko gledamo. Ja ne volim sto on non stop cirka tu. Smeta mi to. Jer znam da njegova jetra ima da otkaze u jednom momentu. Ah, ne bas da znam, samo su me tako naucili. A mozda on nece nikad otkazati kao ni bilo koji njegov organ. Mozda ja gresim. Ustvari, sigurno je da gresim! A sta bi inace covek radio u blizini groblja no - pio.
INTERPUNKCIJA
Malo se nerviram sto mi interpunkcija ne ide od ruke. S vremenom sam se navikla na to. Ionako su retki oni koji su osetljivi na interpunkciju. Intonaciju. I pevanje. Uglavnom, sad bi se ja mogla pozaliti dobrano. Onako - do kraja. Ali kome? Zamislicu da postoji taj neko kome se zalim. Naravno da moram zamisljati, kad stvarnost ne daje shansu. Nisam ja tome kriva. Imam dva sata da TI ovo napisem. Ovo je prvi put i poslednji, da cu u tekstu napisati - TI - jer ce me mrziti da se bavim korekturom nakon sto sve sto hocu izadje iz mene. Neka to radi ko hoce. Ali, jeste tekst je za tebe. Zasto? Zato sto ja volim “ni od cega praviti nesto”. Od buve - medveda. Kakve divne narodne izreke! Sta na kraju krajeva ima lose u tome? Moguce je da to uopste nije losa stvar, iako su nas tako naucili - to je nesto sto ne trebas raditi (Kao i ono za Draganovu jetru). Pa, probala sam - ne raditi od medveda od buve. Ali kad sve saberes isto ti se hvata. O Boze, jos jedna narodna mudrost. Dosta! Nista me neces razumeti… nisam ja narod.
HOCU DA VIDIM TVOJU PICU ILI O TOLERANCIJI
Da…mozda ne bih trebala da pisem Tebi, i da preterujem sa svojim prisustvom. Ocigledno je da imam problem. To smo resili jos juce, zar ne? Danas sam videla da imas i ti problem samnom. I mozda ti se nece svideti da ti neko sad jos, tako umornom od sopstvenih problema, plus problema koji imas kada gledas na nasu “dvodnevnu pricu”, jos napise ceo tekst o tome. (i o svemu drugom) Malo se brinem oko toga, ali sta da radim! Zezamo se tu vec dva dana na molu, vidim ja. Te: pokazi-mi-picu, te: mogu-li-da-pipnem-tvoju-sisu. Te: joj kako-zelim-da-mi-ga-das! Non stop si tu negde! Ako nisi na molu, onda si na obali, u blizini. Kako ja to tumacim? Imas neka posla tu. Ocigledno. A sta su tvoja posla, to ne znam. (Dragan se vratio ispred prodavnice - vice nesto - tresten pijan!) Volela bih na neki nacin da znam sta su tvoja posla. Cini mi se ipak, mozda se varam, da smo se nameracili na isti mol. Hocemo taj prostor svako za sebe, pa to ti je! A? Jesam li na tragu? To je nekako normalno. Ok je. Tolerancija prema istim htenjima i razlicitim metodama, i to… Ali, nisam ja bas toliko flegma, i toliko cool i toliko ” tolerantna”. Nisam iz Finske. Cak ni Finci nisu toliko cool. Sad sam pogledala, tu si na chatu. Torta na slici, s 5 svecica. (Jesi li to znao?) Svasta Ej, samo ti sedi tamo i muci svoje muke! Ja se isto borim sa sobom ovde. Mozda neko moze pomisliti da gubim vreme, ali nije tako. Oduvek ovo radim. Pisem uzalud. Navikla sam se. Kao Dragan, i on pije uzalud. Vazno je jedino osecanje da si ziv. Ipak mi zivimo pored groblja, i Dragan i ja. Treba ti puno zivota da bi tolerisao svu tu smrt. Gledam tako sta ti to radis tu. Malo smo se igrali, jel da? Pa lepo je bilo. Posto nikog nije bilo tu, s kim bih mogla da se igram svojih igara, pomislila sam: zasto da ne? Evo tu je on. Mozda s njim? Pitacu ga. I ti si pristao na nesto sto ti se ucinilo zanimljivim, ili poznatim. Svo vreme samo zapravo pricali kako bi bilo da - zajedno skocimo u more. Al, sedeli smo na molu. Ja bas ne volim dugo da pricam o igri. Volim da se igram. Ali tolerisala sam to, na neki nacin, za neko vreme uvek pristanem na igru onog drugog. Mol-erisanje. Kako bi se inace sreli u igri? Moras prvo ispipati kakav je onaj drugi. Ne mozes naprosto doci, uhvatiti nekog za ruku i povuci ga za sobom skocivsi u vodu. Tako ja to vidim. I eto. Tolerancija je ucinila svoje. Ti si rekao, da je bas prijatno sedeti ovde na molu. I meni je, za sada. Rado bih cak posla s tobom i na neko drugo mesto. U grad ili na pijacu. Ili bih te ja povela na neko drugo mesto. U bioskop. Ne mora to bas biti mol, koji tako mami da skocis u more. Zato je i napravljen. Da nekako omoguci pristup moru. A u moru…
ZAPELO MI JE, A I NIJE
Eh, sad mi je malo zapelo. Pivo je ucinilo svoje. Mozak se malo opustio. Posle onih logickih zavrzlama, u glavi mi odzvanja: 5661566- 558558 - VLOOKUP - ormar - more - ormar - bicikl- more - ormar - ormar - kurac! Jeste, volela bih da stvarno vidim tvoj kurac. Nije mi to prestrasno. To je lakse nego danima pricati o tome da ga zelim videti. Pogotovo ako imas i druga posla i druga mesta na kojima trebas biti. Nije ni preuranjeno da to kazem. Imala sam skoro slicnu situaciju, istina je, kao ovu s tobom. Formalno-slicnu. Radi se o meni dakle. Ja sam ta sto namece formu.
Neko vreme, sedela sam na molu s jednim decakom, dosta starijim od tebe. Pricali smo:
Skociti ili ne? Sta ako se udavimo? Sta ako udarimo glavom o podvodne stene? Sta ako jedno od nas dvoje ne zna plivati? Sta ako nas uhvati grc? Sta ako se razbolimo? Sta ako u moru ima ajkula? Sta ako zahladni? Sta ako nas pokupi gliser? Sta ako…
Tako smo pricali non-stop. Ja ipak ponekad preterujem u svojoj hrabrosti. Ali takva sam. Preterujem. Prezivljavam glasno. Tj. drugi mi kazu da preterujem. Ja to, licno, ne mislim da preterujem! Moja osecanja i instinkti, te talasi zivota, mnogo su intenzivniji u meni no u drugima. Sigurna sam u to. Toliko su inteznivni da moraju izaci i ispoljiti se. Ili se ja vise obracam paznju na to sta je u meni, od ostalih, koji nisu u meni. U svakom slucaju, umem da se nosim sa svojom prirodom. Danas, hodajuci preko parkinga poslovnog kompleksa, eh, odjednom su mi posle suze od pomisli: NIKO OVO NECE MOCI DA RAZUME, TO STA TI SVE OSECAS U SEBI !!!
Gromoglasno je to rekao neki jeziv glas. Normalno je da sam se rasplakala na minut-dva. Prestrasno je to. Ali, nastavila sam ici i glas me je ostavio na miru. I obicno, usutkam ja njega. Inace, da ti kazem, to je ubojica. Znas onaj sto ga moras seckati dugo da bi bio siguran da je mrtav. Kao u tvom snu. I naravno, doci ce po tebe njegovi rodjaci. Trazice svog brata, jer ti si ga ubio. Ali nista ne brini, ubio si ubojicu, a to je nekako opravdano, kao samoodbrana, i oni odu posle odredjenog vremena…
I sad sedim na molu s tobom, i igram se. A nisam skocila u more s onim prethodnim. Ja sam mu to predlagala. Pitala sam ga sta trazi tu. Rekao je: hoce biti samnom. I raditi nesto samnom. Hoces samnom raditi nesto? Hajde u more! Da plivamo! Ali nije mu se dalo. Suvise se dvoumio te je na kraju odustao, onog momenta kad sam ga uhvatila za ruku. Znam ja da je on odustao jer na neki nacin nije mogao prevladati svoj strah. A i navikao se da gleda kako drugi ljudi plivaju. S obale, na sigurnom. Jer on vise ne pliva. Nekad je i on plivao tako. Bez brige. S nekim. Ali onog momenta kad je taj neko dobio grc, nije mu znao pomoci, uhvatila ga je panika, spasavao je svoj zivot a onaj drugi je nestao na pucini. A to se desilo jer taj decko ni taj prethodni put nije posao rasterecen straha. Rekao je: jeste, desice se nesto lose dok plivamo.To je trebao prevladati na molu, pre nego je skocio. U pripremama. Kao pravi profesionalac. Ostaviti odecu straha na suvom. Ne skakati s tim u more. Ali nije. Onda je pokusao da se ogoli i skoci samnom…dojimila mu se moja resenost. Ali kazem, odustao je onog momenta kad sam ga uhvatila za ruku. Ja sam jos pre toga znala, gledajuci koliko njemu nije jasno da se strah mora ostaviti na obali, da on nece skociti samnom. Ja sam to znala. Instinkt. I upirala sam se da se pripremim na taj momenat. Taj momenat koji me je, mnogo puta ranije, naivnu ili lakomislenu, iznenadio. Kad onaj drugi ne skoci. Ovaj put, ja sam znala. Ako on nece skociti, skocicu ja, i kad izronim mahacu mu iz vode! Za mene je to bio jedini spas. Da sam ostala na molu, i ja bih bila zarazena strahom. Ali nisam. Skocila sam. Bilo je prelepo, iako sam bila sama.
A sad? Sedim s tobom na molu. Ti si neki drugi decko. S gladnim ocima, vidim ja. S glavom punom ko zna cega. I sa potrebom da se privijes uz moje telo. Posto si dosao na moj mol ( ili ja na tvoj, svejedno je ko je do koga dolutao ) ja moram ispricati svoju pricu. Dakle, tortice, ja skacem u more. S vremena na vreme, tu sam. Na molu, pa - u moru! I uvek cu se odluciti da skocim. Jer, meni je toliko puta zapelo na tom molu, vezbala sam, vezbala sam da skocim, sama ili sa drugima, i toliko puta sam se razbila ili na molu ili na tvrdu povrsinu vode, jer se nisam naucila tehnici skakanja. Toliko puta. Ali sad vise ne. Posle odredjenog vremena, shvatila sam da trebam malo sama vezbati. To skakanje u more. Pa i ako se spotaknem, nece boleti toliko nego kada i nekom drugom nanesem bol. I odvojila sam se na neki udaljeni mol. Gde nikoga nema. Samo glasovi. Iz daljine. “Vraticu se. Necu ja biti doveka tamo, vraticu se kad uvezbam!” - govorila sam sebi. I vratila sam se. Evo me.
Zapelo mi je, a i nije. Stalo mi je da skocim, a i nije. Mogu ja skociti s tobom - a sama cu skociti sigurno! Nije mi problem i ako ti neko vreme ostanes na molu. Sedi tu, uzivaj u svom filmu. Ali ja sam ona sto skace. I uvek ce skociti. Niko te ne moze nauciti skakanju u more. Sam moras. Neke tehnike i forme mozes preuzeti od drugih. Tehnologija je uvek tu da potpomogne sadrzaj.
Ali sadrzaj straha niko ne moze razvejati iz tvog tela, osim tebe. I evo me, spremna sam da skocim. Jos jednom cu:
PLJUSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSS!!!!!!!!
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
JA SAM TEBE ZGRLILA STVARNO, A STA CES SAD?
Videla sam te onog dana. Pa si posle jos jednom dosao. Ja sam te zagrlila. Vec odavno. Ti si jedan od ljudi koji mi je drag. Volim se i ja svadjati s tobom. Jer si tako samouveren s nekim postavkama o ovome ili onome. Do onog momenta dok ne osetim - NESTO. To je kao ovo nase treskanje. Sto se koji djavo treskamo na chatu? Kao TRASS! Jastukom o glavu. Pa ti se jos i kosa nakostresi, rascupan si. Hihihi. Provokacije. Gurkanje. Ko deca. Pa dotrcim i poljubim te. I pobegnem. A ne, to si ipak ti. Ja sam ona sto dotrci, poljubi te, i kaze ti: A STA CES SAD? :)
Stvarno to tako vidim. Treba me naravno tresnuti zauzvrat. Eto, snasao si se. Od kad si uzvratio, ja se ne mogu nacuditi tome. Ko je bre taj sto me treska tako bez straha? Ehej! Decije igre. Ali onda se ja okrenem, u krevetu, zatvorim oci, i vidim samo more. I pucinu. Mene strasno interesuje sta je tamo, tamo gde moj pogled ne dopire? Ja strasno zelim otici tamo. U nepoznato. Tamo je zivot. Sve se sliva u tamo.
*
~~~~~~~
~~~~~~~~~
~~~~~~~~~~~
~~~~~~~~~~~~~
~~~~~~~~~~~~~~~
~~~~~~~~~~~~~~~~~~
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Dobro si rekao, ovo su horizontalne staze. Nije ni gore ni dole. Iako je to uzbudljivo. Mislim ici gore pa dole. Talasi i tako to. Ali nemojmo sad o uzbudjenjima. To su takticke stvari. Da li ti znas kako da preplivas do neke obale? To ti meni reci? Tu vec trebas imati strategiju. Cvrstu strategiju. Moja je, uglavnom, sastavljena od toga da ja - i neko pored mene - moramo plivati. Drugo i pametnije, ne mogu smisliti. “I neko drugi”…to je vec jasno, zar ne? Druzim se s tom mojom Ja. Danima, bre, dosadila mi je. Sve o njoj znam. Skoro sve. Nema nekih iznenadjenja. I ne trazim ih. Uzivam u njenoj postojanosti kao u kucama pored kojih prolazim svakog dana. Ona sve zna resiti. Skoro uvek, sama. Ne opterecuje me mnogo. Ali uvek me iznenadi jedna stvar kod nje… odakle to da je jos uvek tu? I pored svih promena? Sad je vec pola jedanaest. Nisam zavrsila kako sam htela. Ali ja zelim otici napolje. Na bicikl. Makar na pola sata.
I otisla sam. Kad se vratis kuci, valjda ces procitati. Kad procitas, ja sam te poljubila.
