7 DAY
Izlazim iz stana u plavoj majici s dekolteom i pistaci zutoj, vise zutoj no zelenoj marami oko vrata. Nosim cetku u ruci. Kao i kesu s opuscima cigareta i limenkama piva od sinoc. Zato sto sve radim usput i u medjuvemenu, zato me zatices s cetkom za kosu dok izlazim iz stana To ne znaci da se nisam ocesljala! Cak sam se i nasminkala, a nju sam zgrabila na izlazu, ubacila je u ovu ogromnu torbu koju vucaram okolo.
Ah, torba! Ledja su mi povijena od njene tezine. U njoj nosim osim novcanika, jos dosta stvari koje putuju svakodnevno samnom. Licilo bi na mene da ti otkrijem njen sadrzaj, ali zapravo necu. A i nesto me mrzi da to sad radim.
Jutro je sasvim u redu, malo tmurno doduse, tako da se nisam jos ni rastresla oblaka snova koji se obavio oko mojih ramena kao kakva macka sto se namesta u svojoj kosari. S oblakom na ramenima sedim na prvom mestu u nizu sedala u autobusu. Do prozora. Mislim kako bih se rado mogla uvuci tu pokraj tebe i zaspati u tvom toplom snu.
Dok hodam jos ovih 6 minuta do poslovne zgrade, jos da ti kazem: hladno je. Ali uzivam nekako u praznom stomaku i kuckanju cipela za posao u korporaciji. Sasvim crne shiroke pantalone se igraju skoro jednako zivo kao visoko zavezani konjski rep.
Eno ih dve SVRAKE i dva PSA.
Cuje se aparat za kafu s 4 sprata. Melanholija. Valjda posle jucerasnjeg ISPADA iz ormara, danas se zavlacim dublje, okrecem glavu u cosak. Krce mi creva. Nisam gladna, i ne osecam telo. Tj., ne osecam neke delove tela.
Dok hodam osecam zategnute misice butina.
Kao i guzu .
To je od sinocne voznje uzbrdo.
Dok sedim, i gledam u ekrancic, ova rupa izmedju vrata i grudi, dekoltira se i zjapi zaista bolno. Izlozena unutrasnjost. Neprijatan osecaj da svi mogu videti ne samo moje grudi, no moju utrobu. Navlacim maramu preko nje. I pritiskam je rukom.
…
What am I doing here?
To unutarnje. To mi zjapi i dalje. Ali ne osecam. Popila sam dva pelinkovca. Ne osecam tu rupu na grudima. Iako je tu.
Evo, u autobusu sam. Na prednjim vratima, oslonjena stomakom i grudima na gelender stepenista. Boli. Kad se opustim i naslonim. Moram leci u krevet. Skupiti se. Izlazim iz jednog, ulazim u drugi autobus.
Zasto citav dan strepim? Odakle to osecanje? Na vazduhu, posto sam izasla iz korporacije, opicili me glasovi ponovo:
Vidis li ti sta radis? I ti radis isto sto i ostale. Trazis utehu u nekome. Tako si slaba. Sve sagledavas na svoj nacin! Mislis da si to bas ti?!? Ta koja bi njemu prijala? Mislis? Ne razumes ti njega. Sve si iskonstruisala! Te tvoje ‘forme’! Sve ti znas kako treba. Puna si saveta i recepata. I umes da drugima kazes: prestani - kad rade to sto ti sad radis? Samo te gledam. Srljas! Tako je ocigledna tvoja usamljenost. Potpuno si izgubljena. A hoces se predstaviti jakom! Ceo dan mislis: zasto on ne govori nista? Pitas se: Misli li na mene? Ili me je svrstao u neku kategoriju? Sta ako je za njega dovoljna ta igra sa tobom? To poigravanje s eterom? Sta ces uciniti ako mu je dovoljno to da je okusio tako tvoje reci? Sta ako mu cela stvar dosadi? Kakav je on? Pojma ti nemas. Nista ne znas.
Bezi. Bezi bre! Mrsh! Nece me tako lako ostaviti. Znam. Drzi me za gusu taj glas. I drzace. Opsednuta sam. Vruce je. Gorim. Vidim paru kako izlazi iz mog tela. Potpuni sam zombi. Odlazim. Nakon sto sam tako opsednuta opet ispala iz ormara…
Oprosti. Nije mi lako…
Setila sam se sad svoje rodjake, koja je u 16 godini pobegla od kuce. S jednim Ciganinom. Posle dve godine, sa stomakom do zuba, dosla je u posetu. Govorila je kao Ciganka, s naglaskom i izrazima. Videvsi je, nisam bila uznemirena, kao ostatak porodice.
Osetila sam da je to prava stvar.
Ormar je na neki nacin krajnost.
Nekoliko meseci setam gola medju ljudima, pokazujem svoja creva svima na uvid.
Provociram!
Mozda neko bude video to?
Ali skoro da se niko i ne usudjuje prici.
I sta onda? Zatvaram se.
Krajnost!
Znam da je i ORMAR - shtaka, a ne HODANJE.
