1 DAY
What am I doing here?
Pitanje koje sto puta postavljam samoj sebi, kao i ono : Will I ever be happy again? Da,stvarno sta ja radim ovde, u gornjem delu ulice Sveti Nikola, udaljavajuci se od Novog groblja, gde od nedavno zivim? Stanem pored ograde klinickog centra, sva je okrpljena, velike vlazne fleke maltera, sa ove strane gde se nalazi glavni ulaz. Mirno je. Gasim cigaretu, pritiskam je na metalnu plocicu plasticne zelene kante, ali opusak se lepi o moje prste i pada na stazu. Podizem ga. Pitam se koliko ljudi ovde se brine o svojim opuscima? Sagne li se iko da podigne svoje djubre? Okruzena sam onima koji se ne saginju. I onima koji svoje dostojanstvo smatraju vaznijim od dostojanstva drugog coveka, a o travi i drvecu da ne govorim! Stvarno, sta ja to radim ovde? Ulazim u trolejbus br.40. Stari, prljavi, posiveli, i dotrajali trolejbus, dosao ovde nakon sto je dobro iskoriscen u npr. Austriji…
Stvarno? Sta ja radim ovde? I ja kao i trolejbus, osecam se iskoristeno. Pre 10. godina, nakon sto je ova zemlja bombardovana, nikad vise niko od nas tridesetogodisnjaka nije imao vremena da ga gubi, da samo uziva u svojoj mladosti, siguran da ce buducnost doci. Nismo bili sigurni da je uopste ima igde. Jer ako je nema oko nas, u zemlji u kojoj smo mi tada ziveli, da li je sve to oko nas - REALNOST? Ili smo i mi ustvari izmisljeni, u nekoj sklepanoj predstavi, u nekom eksperimentu ‘dokumentarnog-programa-radio-televizije-Srbije’? I televiziju su su bombardovali tog proleca. Ali nije vredelo. Televizijska propaganda je vec usla u nase svesti. Televizija je bila Veliki Brat koji nam je oblikovao dokumentarnu stvarnost. Tog dana, ubrzo nakon pocetka NATO bombardovanja Srbije, nekolicina nas na toj fotografiji. Je li to bila nasa realnost? (Prolazim ispred skupstine u Beogradu, u trenerci i patikama, tu gde je nekad vatra palila vlast. Hladno mi je.) Smesni likovi na toj fotografiji, karikature naseg vremena. Jesmo li to bili mi? Jesmo. Ali kako objasniti nase kostime onima koji ne znaju sta je zajednicko jednom Parizaninu, popu, policajcu, dvema Shiptarkama i jednoj ekstravagantnoj Beogradjanki? Sta? Pa bili smo primorani da da budemo tu. Ubrzo nakon tog snimka, dva lika iz te price napustice ovu zemlju. Prvo odlazi muskarac, a potom za njim i zena. Ostali ostaju. Posle 10 godina i dalje tu u svojim smesnim kostimima. Danas je umro otac jednog od nas. Javili su mi instant porukom. Pre vise godina umrli su ocevi jos nekih od nas. Kao i neki snovi. Kao i neka prijateljstva. Kao i neko vreme…
