5 DAY
~~~ What am I doing here? Stojim na autobuskoj stanici. Izmisljam razloge zbog kojih ne bih trebala danas iz ormara. A i mracno je, a i duva vetar. Pa cak i ovo: tehnologija zdere moje recenice kao kekse za dorucak. Gric! Ah, s olovkom mi se to ne bi nikad desilo.
Evo sad se jos i ‘smejuljim’. Jos nisam videla emotikon za ‘smejuljenje’. :§
Smejuljim se jer pomisljam na moguce buduce dogadjaje. Napred ka svojoj buducnosti.
Zena s hemijskom resava uk$tene reci na presavijenom papiru iz dnevnih novina. U ogledalu vidim svoj lik. I boru na licu, koja odvaja desni obraz od usta i nosa. Nije je bilo tu ranije. Kada se smejem, njeno pojavljivanje je sasvim u funkciji. Opravdano. Ali kad sam ozbiljna, kao malopre, ta bora od nozdrve do ugla usana izgleda tragicno. Ne bih volela da nosim usta obesena o tu boru kao o nekakvu cudnu notu. Znas te zene koje nose taj obrnuti smajli citav zivot? Zato ja svoja usta pucim. Vezbam to u autobusu. Tada ta bora i ne izgleda tako tragicno. Skoro kao muzika. Usta-nos-oko-nos-usta. Samo s desne strane lica - sviram. S leve pevam. Ah, svasta cu ti jos napricati. Ja i moj ormar.
Duva vetar. Ne nosim beretku danas. Kad udjem u korporaciju, izgledacu kao neki rascupani shraf. Sreca, lako se odvrcem.Pogledom trazim vrane.
……………
Na velikom plavom natpisu na vrhu zgrade ugasilo se par neonki na slovu M.
Sa sung.
There is a God! Telefon se gasi.
Ja nemam srece s ni sa autobusima!
Ne mogu docekati da udjem u 65 koji staje ispred moje kuce, samo zato da bih 20 minuta citala truckajuci se.
