6 DAY
Dakle, zvaka u ustima. Sta drugo. Kasno je vec. Sto kasnije ustajem, manje cu uzivati u danu.
Puno krovova dok se spustamo niz ulicu, u nizu vidim tek poneki. Ustvari, uzivam u ponavljanju iste trase koji prelazim svakog jutra. Sve je isto. Sve je isto? Ali srusili su kucu na cosku Dimitrija Tucovica i Ruzveltove. Tako ocigledna promena.
Zena vozi tramvaj.
Decko s kapom u crnoj jakni.
Devojcica koja mase s parkinga.
Reklama za novi super-market.
Stari ljudi.
Naherene kuce u dvoristu na uglu gde autobus svakog jutra zapadne u tremu. Hajde, mici se!
Neko kaslje iza moji ledja.
Gledam gore u kamene tinejdzere poredjane u ulicnoj predstavi na fasadi zgrade na cosku.
Zena u brise staklo. I pored nje prolazimo.
Muskarac s kacketom i belom bradom gleda svoj lik u odrazu stakla kazina na cosku.
Pa onda cosak na kom prodaju pertle.
Pa sudar, na tom cosku.
Dva muskarca i zena.
Pa cosak kod tunela.
I to je, skoro zadnji cosak.
Pogled iznad Zelenog Venca.
Pa most.
Zgrada Tehnoservisa, ispred koje bi recimo moglo nesto vazno da se dogodi. Kao, recimo, da te poljubim. Tu, bas tu. Na tom mestu nema nista lepo. Skoro crna fasada zgrade koja zadnji put bese obnovljena pre 40 godina.
Izlazim, posle mosta.
Dok sam sanjarila o poljupcu preko mosta smo presli. Pothodnik, u kome je do skoro svirao jedan ulicni svirac, sada odzvanja rastrojenom izvedbom na staroj harmonici: “Sliku tvoju ljubim…”
Beretka vec drugi dan putuje u torbi samnom. Smrcem. Nije mi lako. Od udaljenog prolaznika ucini mi se da si ti. Skrecem.
Oh elektricno telo! Sve stvari oko mene su zalepljene kao u nekom gustom oblaku, meko prislonjene uz moju kozu. Imam utisak da me i sam vazduh zeli.
Neizdrzivo je to zapravo.
Tera me da vrtim stopalo prekrstenih nogu, polako.
Posmatram taj pokret u odrazu staklene ograde u u hodniku korporacije.
Sunce mi se zalepilo za ledja.
Skacem u more osecaja.
Kad veceras udjem u ormar, mirisace.
Talasam prstima. Polako.
