10 DAY
Prvi san:
Dok jedem cokoladu, dolazi taj pas. Mali mesanac s zuto crnom sharom na krznu, kao mali nabijeni tigar. I umiljava mi se oko nogu. Ali tako uporno mi se umiljava da mi je tesko podnositi tu njegovu umiljatost. Gledam ga u cudu, ne mogu vise da ga mazim, i samo se skamenim. Mislim: otici se valjda. I tu se san prekida.
Drugi san:
U dvoristu nekog zdanja, koje mozda ima krov a mozda i nema, stojim u grupi ljudi. Pokusavam videti sta se to desava. U blizini postoje dve rupe - dva tunela - kroz koja - saznajem i vidim - putuju neki supersonicni vozovi. Vise tramvaji. Ali svakako futuristicki. S delovima koji, vidim, malo su zardjali. Dakle tu su dve rupe. Dva okrugla otvora. Iz kojih naizmenicno cujemo huku, zatim vazduh koji izlece i oslobadja nekakav - vakum (?) te se pojavljuju “trambusi”. Ali taj vazduh! Kad se trambus pocne spustati dole, nazad u rupu odakle je dosao, vertikalno u odnosu na povrsinu zemlje, vazduh se nekako uvlaci za njim. Kao u nekoj komori za vezbanje letenja na visinama. Ili u komori u kojoj mozes leteti potisnuta vazduhom ka gore. Bruji i susti vazduh. A evo, pojavljuje se ona, koja ce nam to demonstrirati. Kao neki vilin konjic, evo je, okretna kao cigra, ta devojka, hrabro skace u tu rupu koja ju usisava, i povlaci dole dok se skoro ne dodirne sa trambusom koji se povlaci. I onda se trambus vraca, te ju potiskuje gore! Kao da se igraju. Ona je tako spretan artista, u tom svom srebrnom pripijenom trikou i kapom za tu priliku, od plastike. Svi gledaju, ne samo ja. Zadivljeni. A onda se odjednom cuje i muzika koja prati sve to. I kao zavrsnica, ona nestaje, ali ne vidimo gde je devojka nestala.
Da li ju je rupa , taj tunel, usisala?
Jeli ju supersonicni trambus samleo?
Ili ju je vazduh potisnuo ka gore?
Ali ovde i ima i nema plafona!
Gde je ona?
Trazim je, gledam. What am I doing here?
Uznemirilo me njeno nestajanje. A onda, vidim, u sammom uglu iznad, na nekakvoj polici, koja niti visi sa plafona, niti je zakacena na nesto, u nekom uglu koji ne postoji, scucurila se ta devojka. I prepoznajem njeno lice! Mase mi sklupcana u tu policu. Neki - ormaric. Ona ima isto ime kao ja. Ali ona nije ja. A nije ni ona. Ona je neko Drugi. I smesi mi se. Izgleda vragolasto. Nekako me razvedri.
Potom se ljudi razilaze. Njima nije ni bilo potrebno da vide tu predstavu. Niti su se zabrinuli gde je ona.
Okrecem se i vidim dve ogrlice na nekom pultu, na kome nema prodavca, no su samo neke krpe poredjane. I uzimam obe. Crvenu stavljam oko vrata. Plavu nosim u ruci, hocu je kupiti. Trazim prodavca. Ta plava, poklon je. Za nekog. I onda vidim nekog starog coveka, koji ce mi je prodati. Ali ja nemam novca. Nemam ni stvari sa sobom. Stojim tu u majici, bez jakne, i bez torbe. I kazem: “Sad cu da se vratim!”
Odlazim preko nekog parka. Nema nikog. Gde su mi stvari? Kroz park mi se uzbrdo priblizavaju kolica za decu. Ona dupla. Guraju ih dve zene, cija lica ne raspoznajem. Deca koja su u kolicima, nisu bebe. Decaci su. A jedan od njih, kad su se priblizili, vidim, ustvari je onaj mladic s kojim sam zivela. Sta li on radi tu? Budim se.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
Vece je. Ceo dan u krevetu! Nisam izasla iz ormara. Ja i moje stvari, po celoj sobi. Nered. Ne zelim dodirnuti nista. Citav dan u pidzami. Sinoc, napisala sam nesto sto nisam trebala. Danas se citav dan kajem zbog toga. U ormaru, shvatam da bih i ja samu sebe percepirala kao pre-intenzivnu. I bilo bi mi zao takve osobe. To neko ludilo i panika. Koje tako divno ume da razjebe odnose s drugima. To njeno srljanje. Ta jadna osoba, koja sise moju krv, i pravi sranja. Ide okolo i namece svoje forme svemu sto dotakne. Ni ne obazire se ni na koga! Izmorila me je.
I placam njenu hirovitost celodnevnim lezanjem u ormaru. Ja nisam problem. Problem je ona. Ponekad pevamo u dva glasa, jer ju ne mogu usutkati.
Kada nije tu, u ormaru, onda se u njemu moze naci i jos neko. Ali svako ko je koraknuo u ormar, imao je susret i s njom. Sad, na neki nacin, isterala je poslednjeg koji je ovde boravio.
Ceo dan sam u ormaru kao u nekoj kutiji za proizvodjenje snova. Lezim. Ruka mi pada i vrata ormara se otvaraju. Ne izlazim, ne micem rukom, samo je drzim vani. Osetim ka ko vazduh prelazi preko mog dlana.
Dodji. Ona je sad otisla.
