11 DAY Ponovo je tehnologija pojela tekst od jutros. Idem dizat revoluciju na HELP DESKU. A bas kad htedoh ispricati Treci san: krupan plan inboxa i slika koju vidim pred budjenje: reci VOLIM TE. Samom su opet u krevetu i muskarac i zena. Za sekund ne otvaram poruku. Klik! Sanjam notifikacije. Ceo moj svet se svodi na ormar. Sanduce u koje stizu mnoga besmislena pisma. A ja se nekako necu pomiriti s time. U osnovi, moja namera je pozitivna. No metode su mi pogresne. Nisam ja za ormar. Samicu. Ja sam za ormar dupleks. I jastuke. Pet minuta stojim pred ulazom sa zadnje strane hotela pored kojeg svakodnevno prodjem dva puta. Pusim. Gledam u baricu u kojoj kapi kise ispisuju krugove zvuka koji ne cujem. Kad bi bar mogla da priblizim uho i cujem to buckanje! Nedostajes mi. Na neki nacin, to sto te nema, ne bi bilo tako bolno da tu nisu jos mnoga pitanja u vazduhu. Teskoba. Pokusavam odvojiti to u sebi. Tebe, mog prijatelja, o kome ne ne znam bas puno (a ono sto znam - veseli me), od sopstvenih zelja u vezi sa tobom. Cini mi se nemogucno i ludo, to da sam tvojim odlaskom uspela pomesati to dvoje. Moja neispunjena ocekivanja i tebe. Kako sam to uspela? Igrajuci se. Eto kako! A ti nisi kriv za moju usamljenost. Niti za osecanja nize vrednosti i promasenosti koja kao i ove kapi buckaju u mene kao u baricu. Dodje mi da skocim te rasteram svu vodu iz tog udubljenja u koje sam se slila! Cak i najmanje udubljenje zadrzava vodu. Ta rana koja zjapi na sred mojih prsa. I grudi cije vrhove osecam. Najezene u dodiru sa svetom. I ta mapa u glavi, s kojom pokusavam naci izlaz iz ovog stanja. Ali ja je ne umem koristiti. Tesko d a me bilo sta, osim ormara moze sacuvati. Bacam cigaretu na stazu u vodu. Shhh. Tuga. Ulazim u autobus. Pre ormara - burek. … … . Probudila sam se. What am I doing here? Otvorila prozor. Umila se. Skuvala kafu. Stojim pored police s knjigama. Kako sam samo poredjala one pisce cija dela najvise volim: Bukovski, Fante, Loe, Miler, Valjarevic! Ceta mojih ljudi. Uzimam stolicu i sedam kraj police. Podizem noge na bicikl naslonjen na policu (ovo je sasvim mala soba) i vidim da nisam pomenula Murakamija. I on je u prednjem redu. Setim se odjednom, da sam ovu poziciju podignutih nogu, obilato koristila pisuci sa Manjom u Welikoj Nuzdi, prosle godine. Tako su pocinjali tekstovi otkucani na ovom mobilnom telefonu - s nogama podignutim na ogradu terase na Obali Brace Ribnikar. Isto ovako. Moji drugari iz prednjeg reda (u koji cu uskoro ubaciti i Ruzdija - preko veze - jer je ipak zasluzio) i ja, sama kao i onda i bez kontakta sa SVETOM. Tada je samnom bila i Manja, te je to bilo podnosljivije, igrali smo se nekih nasih igara…ali smo se na kraju posvadjale. Manja je stavila Tacku na sve. Tacka se smeje, bucmasta je, rumena i uskoro postaje lopta, prava pravcata lopta, s mogucnoscu da se kotrlja niz ulicu… Manja joj je cak dala i ime - Milena. Lepa je kao da nije lopta, sve vise lici na nekakvu lutku koja ce uskoro da joj se obrati glasno. U medjuvremenu, dok ne cujemo njenu prvu recenicu, ja joj pletem haljinu od vremena pre reci. Dve cigarete, i kafa na polici. Kao i na Obali nekada, buka s ulice. Automobili koji jedino sto rade je - prolaze, skripe i brundaju. I smrde. A i autobusi. I tada nisam palila racunar danima. Sve je bilo u velikoj potrebi da ostanemo u nekom nasem prostoru, nuzno da se zatvorimo u to vreme koje smo nasle u sobici mobilnog telefona, te se gledamo kroz ove prozorcice, kao i svet izvan njih. Sanjala sam: u nekom gradu, u noci, nas nekoliko, nalazimo se na trgu. I tu si i ti. Mi se igramo, a igras se i ti, svi smo super-heroji. Pokazujes mi par trikova, te odlazis. Nesto kasnije, zovem te: Dodji da se igramo? Ti i ja, sami? Kao da se dvoumis… A ja ti kazem: Hej, covece, dodji, dok smo u istom gradu! I san se prekida. Telefon vibrira. Stiskam dugme : ‘Ok’ - kao pravi super-heroj! Da li ti znas da mi u snove ulazis? Ili to radis namerno? Cini mi se - namerno! No, ti to nikada neces priznati - kao pravi super-heroj! I, ipak je ovo - moj ormar. Za nas dvoje, potreban je mnogo veci, u kom bi bilo mesta i za tebe. Ja i moji drugari iz prvog reda, mi smo zauzel i ceo prostor ormara. Idem da ih postrojim. Napravili su strasan nered, ti super-heroji iz ormara. … . . Neverovatno, ali moj zivot je mogo vise offline no online. Prosla je ponoc a ja sam slozila svoje ‘offline files’. Prava shizofrenija, opet, iako je na njihovom slaganju radila jedna persona iz proslosti. Prosla je ponoc a ja kompjuter jos nisam upalila. Sutra cu. Ormar je cist i mirisu stvari. Na mene.
