12 DAY
Nov i cist autobus. Nova i cista ja. Praznog stomaka. Sasvim slucajno otvaram sms poruku od prijateljice koja kaze: ‘sredi se i vrati nam se brzo’. Prijateljica misli najbolje, no ja ne mogu pobeci od misli da ce proci puno dana a da se ja necu vratiti iz ormara. Na neki nacin, meni se ovde dopada biti. Volim se kriti. I ne bih trebala izlaziti svaki put kad me neko pozove da se igramo.
Gledam u mladica sa navijackim salom Liverpula oko vrata, i velikim slusalicama na usima, kako ulazi u autobus. Gleda i on mene. Volim da flertujem s ljudima u autobusu. Znam da ce im ta igra uciniti dan veselijim, pogotovo ujutru. Osmehujem se, levim uglom usana, gde talozim tajne. Osmehuje se i on - Nick Hornby. Da, to je on!
Nick, hajde sad sedi tamo, pusti me da zavrsim svoje! Ti si tvoje rekao, koliko znam? Slusaj taj pank i uzivaj. I molim te, kad prodjes pored one tamo sto od ranog jutra prodaje osiguranje, molim te, reci joj da zaveze.
Ceka me Crni kod kuce. Odmah pored susilice za ves. Dva decaka vec su posla na rampu pored mosta, jedan na rolerima, drugi na skejtu. Nemam s kim ici igde. I onda idem bez problema s Crnim. Predosecala sam ovakvo prolece. Bicikl je na neki nacin resenje za sve. Samo ga treba voziti.
Autobus mirise na bananu. Neka devojcica. I nemam skoro sta pisati. Osim o suncu.
Ili - o tome kako mi se nisi javio. A o tome mi se ne pise. Ali, ipak da kazem. Ne svidja mi se to. Postoje mnogo lepse stvari koje mozemo dati jedni drugima.
Cutanje.
Treci dan.
Nemam nikakvu ideju gde si ti.
Brinem.
Stvaram drame od odsutnosti tvoga lika.
Znam, reci ces: to je samo eter. Ali bio eter ili ne, odsutan je.
Do pre neki dan si tu, sada prazno mesto preko puta, za stolom.
Noge su ti, dobrano virile iz mog premalog ormara.
Ali pustila sam te.
Zasto mi se nisi javio?
Nisi rekao ni kada ces se vratiti!
Uskoro ce April. Prijatelj koji je otisao na Himalaje, pisao je s vremena na vreme. Za njega ne brinem. Znam da ostaje par meseci. I da ce ipak pisati. A ovo, cini se kao vecnost. Non stop brinem. Pokusavam si skrenuti paznju. What am I doing here?
Pogledam ko mi pise na sms. Ah, to je samo Google kalendar. Mesec se veceras menja…
I opet podignutih nogu. Ovaj put na ivicu prozora. Zatvorenog. Cuje se sat koji sam slucajno juce pokrenula na polici, premestajuci ga. Cini mi se da ovo sto ja radim sa sobom, jeste moj pokusaj da si stvorim vreme. Secas se? Treba nam ekstra vreme koje izmice. Evo ga. Sat i po sna. Toliko je potrebno da stvorim visak vremena.
Sanjam svakog dana. Upala sam u cikluse snova. Cetvrti san koji pamtim: neka prostorija i dete koje se probudilo.
Veselo je.
Devojcica.
Neko ga drzi.
To nisam ja.
Ali ja joj trazim odelo. Gde je odelo?
Pitam svoju baku koja sedi za istim onakvim stolom zute boje, od jelovog drveta, kao sto sam je gledala celog detinstva na tom mestu, prvom do procelja.
Iz ormara izvlacim pantalone na tregere, i oblacim ju.
Ta devojcica sam ja. Ne prekidam da brbljam.
Okrecem se da vidim sta moja baka radi.
Sta to radis? - Pletem.
Neke cudne cipke i drangulije na stolu ispred nje. Nekakva osnova, masina s koje pocinje vuna. Iseckana. Na nju se nastavlja konac neutralne boje. Koji je upleten u fine rozete chipke. Priblizavam se, spustam glavu da bolje vidim sta je to. Vidi se svaki koncic, svaka krivina koja se savrseno ponavlja. Ali onda uocim da deo te cipke cine i fini srebrni delovi. Cipke od metala. Upletene u tu konstrukciju. Ne dodirujem ju. Gledam. Cudim se. Mogu da naslutim tezinu te cipke od raznih materijala i da cujem zveckanje metalnih delova.
Kako si to ubacila?
Baka odgovara: Zamrzla sam te metalne delove, da se ne razaspu isecene zice, i uplela ih tako zamrznute u ostalo. To je tezina koju moras imati, ukoliko zelis da taj rad nesto vredi.
Na krajevima vidim upletene sarene plasticne kuglice i zecije repice od vune. Dugo gledam u to.
A onda se opet pojavljujes ti.
Hoces da mi nesto kazes. Ali te ne cujem. San se prekida.
.
.
.
.
.
Ustala sam i kroz prozor videla Dragana na njegovom mestu, ispred prodavnice. Dobro je. Znaci da je proslo samo sat i po. Pokusavam naci neke odgovore. U snovima. Dobijam svoje vreme. Sinoc ne palim racunar. Veceras hocu. Reinstaliracu ga. Telefon ne zvoni. Nema ni glasa. Ugodno u ormaru, sad kad neki red postoji. Mislim i poznanika koji me je pitao sta mislim o njegovom blogu. I o potrebi koju svi imamo da nam se potvrda nas samih nadje u drugom. Ja sam sebi ukinula sansu da to pitam. U ormaru ti ne treba potvrda da to sto radis ima neku vrednost. Samo to radis. I dobro je. Jer, koga se ticu te moje museme i cipke? Ma nikoga.
Ja pletem odelo sama sebi od viska vremena koje imam. Cini mi se da je - crvene boje. Nekako rumeno. Kao stid, ali i kao osecanja. Oblacim se, u ormaru.
Na peskiricu koji jos uvek imam, a koji sam pre 12 godina dobila od bake, vidim inicijale: N.Š. Inicijali mog brata. Izvezeni za njega, na peskiricu koji je, jos kao dete, nosio sa sobom na letovanja sa skolom.
I meni je, kao i mojoj majci, proslost izbrisana jos pre nego se desila, i ulozena u proslost mog i njenog brata. Ko je to uradio? Moja baka. Zasto? Previse je volela muskarce: oca, brata, muza, i sina. Vise od polovice njenog bica bilo je musko. I jos uvek je. Valjda zato danas nosi brkove. Glava kuce - porodice koje nema. Jer, i muz i sin su umrli. Ostao je unuk. I njegovi peskirici. Ali, i on je pobegao.
Najmladja od 4 sestre, evo danas brkata baba, plete svoju cipku u mojim snovima. Nema se gde skloniti od izvesnosti nepotrebnog otezavanja s cipkom od srebra. Moj otac, sto lovi vetrove svojim masinerijama koje iznova i iznova gradi, uneo je malo vetra u te nase zenske cipke. Kao i malo ludila. Moja ce haljina dakle poprimiti osobine vetra.
Leprsa iz ormara kao muslinska haljina Roze Luksemburg.
Sat i dalje kuca. Crvena haljina na meni.
It’s hard to tell that the world we live in is either a reality or a dream.
I evo me u krevetu. Ni sama ne znam zasto sam tu.
