13 DAY
Bolje da cutim danas.
Predosecam nesto tamno u atmosferi.
Iako sija sunce. Ne moze sijati a da ne baca mnogobrojne senke.
Ja ih imam nekoliko. Na licu, izmedju prstiju, oko vrata, u mekom pregibu prepona, iza kolena, ispod leve sise vise no ispod desne, ugnezdjene senke moga cutanja.
Micem li se? Pomeraju se i prelivaju jedna u drugu. U izlogu vidim da mi se kosa pretvara u senku mojih osecanja. Cutim. Izlazim iz busa.
Sad je sve u redu. Videla sam te kroz odskrinuta vrata ormara. Zamakao si iza ugla. S nekim svojim mislima. Cak i odsutan bacas dugacku senku.
I tako to. I tako to.
Dodje jedan pa mi tresne o vrata! Sta da kazem? Hej, nemoj lupati. Necu izaci.
Drugi pak, salje razglednice. Postar ih ubacuje kroz razmak izmedju zatvorenih vrata ormara. Strpljiva sam. Cekam. Mada. Ne svidja mi se sta cujem od spolja. Buka. Stavljam slusalice.
You have a power on me… I SoKo se zatvorila u Ormar.
Drago mi je da vidim da nisam jedina. Prolece. Svasta… Juzna Amerika. Why not?
Malo se gegas, ha? To je zato sto ti je nepodnosljivo hodati. Dok goris.
Nemoj bolje ni reci gde goris! Probaj jos malo hodati.
Idi jedi.
I idi kuci.
Donesi neke odluke.
Krajnje je vreme.
Predugo vec pametujes.
Radi matematiku!
Zbroj dva i dva!
Uf.
Teska si skoro 5 tona!
Samo cekas na potvrde u drugome.
Opasno me nerviras!
Uplasena si.
Idi bre crtaj mape, pomozi si!
Ne moras danas ni pisati.
Malo cuti i setaj.
O tebi.
Malo suza.
Dva filma.
Majka.
Nemam gde da odem.
Vegeterijanac.
I jos ponesto.
Zene.
Moje sise.
I jos ponesto.
Mislim na tebe.
I jos.
S nogama podignutim na hladan radijator. Gledam 4 svrake u krosnji oraha preko puta. Jos uvek gole grane. Svanulo je. One su tako vesele…
Setim se uzasa od sinoc, posle onog filma. Da li cu uspeti da uradim ista? Zapalila bih sada. Nisam pusila od sinoc.
Javio si se. Da si i ti usamljen iako je tisuce ljudi oko tebe. Nisam sigurna da si dozivio metaforu istinski. Ljutim se. Malo na tebe, malo na sebe. Preterujem i ogradjujem se. Znam da si mi hteo reci da nisam jedina koja se oseca kao ‘bacena u vrelu chorbu uzasa’ kao i da je tvoja poruka bila ono sto sam i zelela da cujem.
Cak sam sada izmislila tu Brojgelovsku sliku u prethodnoj recenici, samo za tebe.
(Hladan vazduh pici unutra. Podigla sam noge na otvoren prozor i pisem kao i onda, na Obali. Jednako je hladno kao i na Obali. Pusim.)
Igram se, stavljam tu sliku, iako sinoc nisam tako opisala to sto osecam. Ta usamljenost usred mase, zbog koje se tresem od uzasa kad postanem svesna masine koja i mene kao i kravlje noge, kokosija krila, svinjske guzice, melje dok nista drugo ne ostane - osim bol…ta usamljenost je za mene stvarna kao krv koja siklja iz iz ruke koju mi odsecaju.
Zamisljam tu scenu.
Sekira.
TAP!
Tako puno puta sam to gledala u detinstvu.
Cujem taj udarac debelog seciva sekire po kozi, tetivama, mesu rascerecene svinje, zvuk lomljenja i krckanje koje sledi.
What am I doing here?
Uska recica krvi koja se sliva od mesta gde su joj presekli grkljan, izvadili creva…sliva se…niz dvoriste do zelene kapije…gde oklevam da udjem drzeci umascenu kvaku, svetlo zute boje, hladnu, kao i samo secivo noza kojim paraju svinjsju kozu na froncle.
Dakle, bio je to moj deda.
Kojeg sam volela na neki cudan nacin.
A ti mi kazes da si i ti usamljen. Secam se kad je on umro. Pre dve godine. Pre potpunog sloma, njegovo telo, ruke noge i pokreti, pogotovo prsti, bili su na neki nacin ukoceni, paralizovani, udarali su tupo u sve sto dotakne. Sav u ranama, dok je jos hodao i govorio, s kozom ustavljenom i pegavom kao koza stare zivotinje. Potom je i recenice poceo prekidati. Kao i sve te zivotinje prosle ispod njegovog noza, vreme ga je brzo iseckalo na trake zivota.
Kazes mi da si usamljen u masi. Osecas li strah kad pomislis na sva ta klanja? Ulazi li ti led u krv, bodu li te iglice smrznutog straha ?
Godinama nisam jela meso zivotinje. I dalje se hranim njihovim mlekom. Ponekad pojedem neko jaje, retko. Plasim se to reci. Nemam kome. Ko bi razumeo strah u kostima jer ne mogu jesti smrt? Svako.
Ali, da li bi zaista razumeo?
Reci ces mi: previse ocekujes od ljudi. Opusti se…
O, zar ne shvatas da mi ni mrtve reci ne prijaju? Ne mogu ih gutati.
Nemoj me terati da gutam tikvice isprzene na svinjsko masti! Ne mogu.
Radije cu se prekriti preko glave i vristati od uzasa!
Metafore i kovanice, toliko puno prljavih podvala!
Uff!
Drhtim.
Jer cak i oni koji taj uzas mogu osetiti, cak i oni - ne cine nista.
Paralizovani strahom ne mogu se porediti s onima koje ubijaju.
Nastavljaju jesti pticije mleko, svinjske krljusti i kravlja krila.
I onda mi kazu - svi smo mi sami.
Oh, ne ocekujem ja previse!
Ocekujem zivot.
Gladna sam ga.
