15 DAY
Sinoc gledam jos jedan od filmova o koncentracionim logorima.
Da li ti vise odgovara da budes zedan ili gladan? Biraj! Jer covek moze jedno ili drugo. Ako jedes, mucice te zedj. Ako pijes, glad ce doci.
Zanimljiv motiv u filmu, to stalno dosipanje kafe. Taj pokusaj da logorase odrze budnim. U biti, ne budnim. Kafa kao inekcija zivota. Da bi se pokrenuli oni koji ni ne zive. Kao i sada. Kao i uvek. Ublazena verzija konc-logora. O tome preziveli svedoci kada na kraju kaze: Niko me nije pitao za momente uz pomoc kojì sam preziveo logor. Svi su zeleli da znaju koje ruzne stvari i koliko ruzne sam preziveo. Fateless.
Popela sam se na most. Da stopiram. Ali onda se odlucim da ga predjem peske. Most koji je moj prijatelj pre 10 godina presao usred bombardovanja dolazeci iz Banata u Beograd. Duva. Smog i prasina. Zanosim se. Most se ljulja. What am I doing here?
Sintetizujem srecu. Tegljaci koji prenose pesak poredjani s beogradske strane Dunava. Fotografisem ih. Popravljaju prugu po sredini mosta. Hodam s desne strane. Po sloju peska i shuta na stazi. Verujem da retko ko prelazi Pancevacki most peske. I radujem se. Decak iz voza koji sporo prolazi, nagnut kroz prozor pokazuje mi srednji prst. Otpozdravljam. Smejem se. U sustini nemam kome ovo da kazem. Ne pomisljam ni na koga,u svoj mojoj usamljenosti prethodnih dana. Potpuno savrsena sreca samoce. Postoji cak i staza, vidim sada kad sam sisla s mosta. Na Banatskoj strani na pocetku nasipa osetim da je zbog ovog vredelo izaci iz ormara. Mislim na Vladu koji je na neki nacin morao otici podno Everesta da bi doziveo ovo sto ja hodam ovde na 15 km od kuce. Realnost je stvarno ono sto je u nama.
Stajem da stopiram. Iz jednog u drugi autobus. Po stanicama koje su ceste, i na svakih 500 metara osetim kako se zivot na obodima grada zgusnjava.
Ulazim u kola, dvojica pecarosa, Cigani, koji se voze do obliznjeg kanala da pecaju. Sunce mi greje ledja. Kupuju pecaroski pribor u radnji uz put. Na radiju harmonika. Palim cigaretu. Zivot se ipak sam o sebi brine, ako ga pustis. Dobila sam koka kolu od pecarosa. Ha! A oni piju pivo. Kaze mi vozac : Ja sam Dragan, a svi ovi automobili na putu - su moji! Sinoc sam malo vise popio, naterali me, sad idemo da malo uzivamo, Steva i ja. Pali radio. Pricamo o zivotu. Smejemo se. Na uglu me ostavljaju i odlazim. Cim izadjem na put, staju mi dvojica u Opelu, s Kate Nash na radiju.
Eto mi bas mislimo da stanemo nekoj stoperki, da je silujemo. Smejem se. Ljudi su uplaseni. Svako na svoj nacin prevazilazi taj strah drugog. Ja - praznim mislima. Prihvatam sve sto naidje. Ne procenjujem, ne namecem svoju pricu. Ulazim u njihovu. Vozac dugo blebece na telefonu. Drugi mi kaze da je razredni staresina.
Dok ulazimo u grad u koji sam dosla, dugo kroz prozor gledam avion koji vuce jedrilicu. I do momenta dok je ne pusti te ona nastavlja da leti u suprotnom pravcu.
Prljava od puta ulazim u centar grada. Na razglasu lusija pliz get bek ver ju bilong! I roditelji sa sitnom decom.
.
.
.
.
.
Mozda sasvim ima pravo ona devojka koja kaze da sam samoj sebi zabava. U mracnoj ulici prema meni na put istrcava kuce. Krenula sam na zeleznicku stanicu gde cu uskoro videti tri tipa kako slusaju rep s mobilnog. Rekla bih nesto o tebi, ali vidim da nema bas nesto da se kaze. Pomenuo si ono kako se stvari rasplinu. Ja nekako vidim da ih ti rasplinjavas. Tvoja akcija su tvoje reci. Ja i dalje stojim na istom mestu.
Music is life. Ljubav je divlja snaga. Pise u toaletu kluba .
