16 DAY
Gledam kroz prozor iz kreveta u ‘severnoj sobi’ koju tako zovemo, iako se nalazi na juznoj strani kuce. Iz daleka misli o tebi mi se priblizavaju. Nekako rasplinute… Sklapam oci za jos sna. Vraticu se kad odspavam. Nemoj da pobegnes.
Odlazim. Ni sama ne znam gde to? Vracam se kuci. Ali kuca nije nista drugo do ja-sama. Nema niceg drugog osim mene same. I mojih stvari. I mog ormara.
Desilo se nesto iznenada. Nestao je tvoj lik. Satima vec nema ni naznake da si postojao. Pitam se, ipak, da li tamo gde si nestao, da li tamo iza tog zida ti imas secanje o tome da sam ja postojala?
Sumrak. Siprazje oko napustenih fabrickih komleksa. Zlatno plavi zalazak sunca. Toranj koji gledam podseti me na ovu potrebu koja me tera da pisem ovo. I jos vecu potrebu koju imam - da zapamtim svaku sliku koju vidim.
Kao da se spremam za udarac amnezije!
Kao da svakog momenta ocekujem da ce mi sve to biti oduzeto…
Trebam dokaze da sam ziva.
Jos vise no da recima ostavim traga o tome sta sam mislila i dozivljavala, zudim za slikom.
Za nizom slika koje, povezane cine taj film mog zivota.
What am I doing here?
Sva ta ogledala koja sam postavila oko sebe! Cak si i TI - ogledalo. Jer ja hocu da saznam ko sam ja. Zasto sam ovde?
Jedva da mogu da uhvatim po koji fragment onoga sto vidim, osecam, cujem i mislim.
Ogledala, na hiljade njih.
Cak i unutrasnjost ormara je ogledalo.
Sa sest strana - ogledala.
Ponekad je nemoguce izdrzati!
Osecam se kao u velikom kaleidoskopu.
Sva ogledala osim sto hvataju moj odraz, prikazuju i odraz mene u onom drugom ogledalu.
Ne micem se.
Tesko mi je da gledam to prelivanje.
To propadanje u ogledala.
Klaustrofobicna sam.
Ne mogu disati.
Maknem li se, sve je zabelezeno, hiljadu puta.
Hiljadu puta hiljadu ozvanjanja samo jednog pokreta.
Zarobljena sam.
Ne mogu izaci.
Jer - ne mogu se pomeriti.
Jedino sto me moze spasti je da neko dodje i otkljuca ormar sada.
Moguce je da sve ovo sanjam.
Duva vetar. Toliko duva da je citav grad rascupan. Niz ulicu se spusta plasticna kesa svetlo plave boje. Dva kilograma vetra u njoj je podize sa puta, skrece je ka meni. Proleti mi tik ispred lica, ne okrznuvsi me. Gledam za njom dok odlazi i skrece u Ruzveltovu.
