17 DAY
Ponovo ptice.
Jutarnja simfonija: autobus br. 65, vrapci u krosnjama, automobili pod prozorom, Draganovo brundanje preko puta. Tome dodajem i zvuk termostata pegle: cik, cuk. Raaaadi onaaa! Zjuuu! Klok! -cuje se shaht ispod prozora. Cik-cok. Shhhmmm! Zjuuuu! Rmmmm… Ci-ci-cm-cm…!
Peglam pantalone. U krosnju oraha sletele dve vrane. Gledamo se. Muzika jutra se razlila, postala besmislena. Kra-kra! - potvrdjuje jedna od vrana. Cesljam se. Gasim peglu. Klak. Ciju. Rmmm. Jedna od vrana premesta se na vrh bandere u ulici koja ide nizbrdo po gradu. Osmatra.
U autobusu. Tmurno jutro. Snovi su se tik pred budjene pomesali u kasu iz koje ne mogu da izvucem nijedanu stvar koja ima oblik. Ti spavas. U svojoj nevinosti koja to i nije. Gledam tmurna lica u autobusu koji prolazi u suprotnom pravcu. Nota na mom licu zaigra. Neke stvari se zauvek menjaju. Jos manje znam o tebi sad kad sam postavila neka pitanja. Zid na koji svakog dana stavimo jos po jednu ciglu. Uskoro, necu te ni cuti. Osim sto cujem da dises tamo.
Prosle godine, u novembru, desilo se da sam se iznenada razbolela. Jednog dana patnja i samoca postale su preintenzivne. Nisam se htela pomeriti. I onda sam se ukocila. Niz desnu stranu tela, od vrha palca na nozi, do iza uveta, pruzila se i zategla debela sajla bola. Ukocila sam se. Nisam mogla da hodam, sedim, lezim… Pomeriti se, znacilo je cuti muziku zila i krvi. A onda je na to dosao i strah. Strah da ce to stanje potrajati. Dva dana u krevetu i nekoliko snova je bilo potrebno da bih se pomerila. Telo je na neki nacin, moralo da upozori. Tri meseca pre kocenja, puno sam patila, ostavljena. Oko mene nigde nikog. Ostala sam sama u ormaru. I upravo tih dana kada sam sebi rekla: Gotovo je, mozes sama! - udario je spazam. O, da li mogu? Pa ne mogu se ni pomeriti!!!
Nesto kasnije shvaticu zasto se nisam mogla pomeriti. Nesto je iscurelo iz mene. Zivot.
Opet ista situacija.
Prednja vrata.
Most.
Crveno i crno.
Beretka.
Spicaste cipele.
Glad nepoznatog porekla.
Nema guzve.
Piski mi se.
Reka.
Galebovi.
Nista iznenadjujuce.
Ulazim u 2 bus.
Kojim cu se voziti do kraja.
Mozda ce pasti kisa.
Nebo je stisnulo kao tucani poklopac.
Uzareni ugljen u meni tinja.
Devojka drzi momka oko struka.
Ne mogu to gledati.
Doci cu kuci i - pravac na kisu.
Voziti.
Voziti bilo gde bilo kako.
Kisa ili ne.
Zbog cega sam tako siva?
Nedostaje mi muzike.
Mesec i po dana ne slusam je na plejeru.
Neki nespokoj.
Nezadovoljstvo ovim kako vidim svoju situaciju.
Potpuni besmisao.
Sta je to?
Kada ce se to osecanje promeniti u meni?
Pobegla bih sto dalje.
Ali gde?
What am I doing here?
Nervira me tvoja zatvorenost.
I nesvest.
Ne vidis kako stvari mogu biti jednostavno dobre.
Zasto komplikujes?
To te drzi u tenziji koja te uzbudjuje?
Gledam u krovove.
Kad ne znam sta drugo.
.
.
.
.
.
.
.
.
Posle se spustam niz brdo dok se samnom spusta i potocic napadale kise. Podizem ga na sopstvena ledja jer tockovi nemaju blatobrane. I jurim u divljoj igri kroz sporedne ulice ka Kalemegdanu. Pustam se da klizim niz put.
Vazduh je odjednom postao podnosljiviji.
Samo vozim.
