18 DAY
Na pesackom prelazu kod novoizgradjenog trznog centra stoje tri mlade devojke s crnim tablama na kojima belim slovima pise: Hocu da kupujem. Na Uscu. Zgranem se. Pre nekoliko dana, u gradu je otvorena jos jedna prodavnica, u isto vreme kada i ovaj hram Bogu kupovine, koji kao Nojeva barka stoji ukotvljen na obali Save. No ta prodavnica je sasvim nesto drugo. U njoj kupuju oni za koje nema spasenja. Oni koji ne mogu da plate, nemaju volje da kupuju, i ne uzivaju u tome. Prodavnica za socially challeneged.
Hocu da kupujem, uzivam, hocu, bas hocu.
Pada mrak. Uporedjujem taj osecaj koji imam u vezi sa tobom sa osecajima prema nekim drugim ljudima, i u nekim prethodnim situacijama. Cudno.
Za tren sam osetila sta je posredi. Isfabrikovana realnost. Svako sanja svoje snove. Takodje i svoju realnost. Tek nenadano se sretnemo. Nalecemo jedni na druge. Trt.
Sta vise reci no da smo upravljani talasima.
Ko zna kako.
Ne mogu uciniti puno toga da bismo se sreli.
Doci ces.
Ili neces.
Danas je nesto hladnije bez oblaka.
Ipak cu sesti na bicikl.
Ceka me voznja.
What am I doing here?
Na prvom ulazu, starija zena mahnito me gura da udje u autobus koji nigde ne zuri.
Kazem joj: Evo, evo!
Mahnita, grubo me gura i govori: Hajde ulazi!
Potom kao pas, kada mu okrenes ledja, laje iza mene: Govedo!
O neprijatnim stvarima ne zelim da pisem.
Ali o konceptu nesaosecajnih goveda - mogla bih.
Ljudi su vecinom upravljani onim istim arshinom koji koriste prema drugim bicima. Neodvojivi od onog od cega se na sav glas ogradjuju.
Tako, ne brinem se sto se krijes iza zida.
I sto odvajas svoj svet.
I sto si uplasen.
Srescemo se u volji istog.
Sama cu krstariti ulicama. Pa sta bude.
