21 DAY
Mucnina. Tj. nesto me gusi. I tera da duboko udisem i izdisem. Stisnula usne kao da trpim neki bol. Zamisljena sam, obrve su mi takve. Ali ustvari nije to. Fizicki nerealizovana.
Danas cu ostaviti pusenje?
Plasim se.
Znam da je tamo mnogo lepse.
Sad ce doci kriza.
Plus ova kriza tog nerazresenog odnosa.
To ludilo koje me je obuzima svaki put kad naidjem na zid.
Ne mogu to da trpim vise.
To nesto znaci.
Priznaj si.
Skakucem dok hodam. Cim malo brze disem, bolje je.
As if I’m going to die if I stop. Slusam muziku. OH GOD. Nedovoljno usresredjena na to cime se bavim. Jedino sta preostaje je - da gledam. Gledam sta se desava. To, kako dani isprazno prolaze.
Maska. Da li je potrebno da je upotrebim? Ima dana jos. Razmislicu. Oseticu.
Da li znas, sinoc, lezeci na krevetu, podigla sam majicu. Tu su bile gole grudi. Stavila sam ruku na desnu. I pocela sam plakati. Tako stvari stoje. Nekad, bolje je da samo nastavljas hodati. Ni u krevetu vise nisam dobra.
Ispred zgrade korporacije. Jedan golub na grani jedne od tri breze preko puta. Volela bih se sad zavuci u tvoj dzep. Pa da prosetamo. Ne moramo nista pricati. Samo setnja. Nadala sam se da ce vreme brze prolaziti.
What am I doing here?
Mislim na svoju prijateljicu. I vidim svoj lik u odrazu ulaznih vrata kompanije. Licim na svoju majku. Isti grc na licu. I salo na bedrima. Kosa je drugacija, doduse. Otisla bih sad, ali ne mogu.
U autobusu. Preko Save drugi put. Gubi se konekcija. Izlazim kao i juce. U dan Mrmota. Svasta. Nebo je mirno i nema vetra. Zene. I muskarci.
Nadam se da ce drugarica poci veceras samnom. Mozda se ipak ozivim. Hocu da vozim bicikl. I da malo ne mislim sta ti radis. Jer, tebe i nema.
Ipak ne ostavljam cigarete.
Ili one ne ostavljaju mene.
Jasno je da sam zarobljena.
Jasno je da se u ormaru gusim.
Ali pusim sa slascu.
