23 DAY
Prvi bicikl koji vidis. Prvi bas. Ocekujem ga.
Na prvom sedistu u autobusu. Gledam kako se spustamo niz ulicu. U autobusu pistanje koje probija svest. Danas nji dan se nastavlja sasvim jednostavno na neprospavanu noc. Jedan decko hoda stazom i smeje se. Ovaj deda pored mene mene, zvace svoju kiki bombonu bez da me je ponudio. Kraljica Marija zakrcena kao i uvek. Gore mi obrazi.
Sta li radi moj drug kovrdzavi? I zasto uopste mislim na njega?
Wow, covek s belim brchinama na tramvajskim sinama!
Stisnuta lica ozbiljna kao grm koji gori.
Hodajuci zraci prelaze pesacki prelaz.
Glad se pojavi, tek po navici. Kao i dve zene u perikama.
Jos nema ni naznake biciklu. Nije da ga trazim, no zaista ga nema.
(Haljine koje kanim nositi.)
Jos nista. Crveni dzemper na plavokosom tipu. Jos nista. Semafor, i…jos nista! Devoka koja hoda bez naznake da su to noge sto ju pokrecu, kao na traci da klizi…
E,sad vec gledam u panici! Gde je taj bicikl boga mu!
Bilo bi doista zgodno da konacno postave providne krovove u autobuse. Jedan tip sa tvojim ocima u prolazu. Zvakac kiki bombone odlazi. Zena s crvenom torbom seda. Niz Savu plovi granje.
Zasto jos uvek nema bicikla kad su vec niknule biciklisticke staze? Gace mi se uvlace u guzicu dok hodam. Umor u kolenima. Da li se bicikl koji stoji racuna?
Ja i moje odelo! Svasta! Crno i crveno. Bilo bi lepo da sada iza zbuna iskoci jedan klaun.
What am I doing here?
Ne jedan, NEGO DVA BICIKLA! Na platou ispred poslovnog kompleksa. Muskarac i zena. Vrana me gleda sa semafora.
To sta ti sad radis. Sta? Kako je cudno kako sad to ne vidim.
Setnja. Zavucem ruku u levi dzep pantalona koje mi se vuku po tlu, i hodam u tim spicastim muskim cipelama uzivajuci u njihovom zvuku. Zezam se sama sa sobom jer sam umorna i skocim zanoseci cipele na desnu stranu, cipele se dodiruju i cujem taj zvuk klok! Veseli me to. Onda malo vrckam. Levo desno. Pa malo koracam kao 15-godisnjak. Pa se pretvaram u manekena.
Pocinje kisa.
Smejem se jer ugledam mesec iza oblaka.
Kao iza zamagljenog stakla.
Verovatno to vide jos neki ljudi, ne samo ja.
Ali dosta stvari ne vide, ove koje ja gledam.
Zardinjere zarasle u korov.
Neko je poceo da ih sredjuje.
Hodam bulevarom s leve strane, i zabavljam se.
Dva dana sam vozila. Nisam bas puno mislila na to sta ti radis.
Gledala sam, kao i jutros da bih ugledala bicikl, kroz odskrinuta vrata ormara - da vidim da li ces se pojaviti. Ali ni traga od tebe. Doviknem ti, nadajuci se da ces da cujes: Hej, jesi tu?
I onda slusam.
Nista se ne cuje.
Pocetak noci tako je topao.Preko staze prelecu gundelji. Hodam vec sasvim u svom ritmu. Duva vetar, ali topao, blag vetar. Produzicu i preko mosta, to ce biti 6 km. Mozda i ne. Izgubila sam pojmove udaljenosti.
