24 DAY
Hodam toliko puno, kao i proslog leta kad sam dosla ovde, i uvek sama. Ali to je isto tako bilo i tamo gde sam prethodno zivela. Ne hodam sama zbog nepoznatog grada ni zbog toga sto nemam s kim poci. Ne. Vec zato sto mozes hodati jedino sam.
Jutro me zatice u snovima. Iz kojih mi se ne da izaci. Tu si i ti, hodamo zajedno gradskim trgom. Predlazes mi da minacrtas 31 srce na telu. I onda odlazimo u krevet. Gde se sve pretvara u opnu u kojoj se okrecemo dok ne izgubimo snagu.
Prolece cudno razdrazuje nerve.
Sabijeni u jutarnjem autobusu jedva disemo. No vidim kako mi je tesko da se nasmejem iako sam vesela. Kasnije cu. Sacekace. I will never love you more.
What am I doing here?
Toliko zagadjenja. Jedva cekam da se sklonim odavde. Epizoda ormarskog tipa uvek pocinje u autobusu. Kao i uvek sa teskobom.
Promenio si se.
Ne mozes da spavas zbog toga sto ne prestajemo da pricamo.
U ormaru sinoc, strasno vruc naelektrisani vazduh.
Tu si osobinu zadrzao.
Do that magic!
Jos jednom!
Tako to pocne. Neizdrzivo je. No, ne osecam teskobu u vezi sa novim tobom.
Plasim se jedino da je ne osecas ti.
PROMENIO SI SE!
Smejem se. Jer te vidim. Kako hodas. Smejem se.
